Кристофер Блек, Канада 
СМРТ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА И ОДГОВОРНОСТ НАТО 

      Уместо тога, НАТО-трибунал је спровео сопствену истрагу, познату као Паркеров извештај. И као што се очекивало, скинуо је сваку кривицу са себе. 

         Али његова смрт не може остати неистражена; бројна питања не могу остати без одговора, нити кривци без казне. Свет не може допустити да се рат и насиље претпостављају миру и дипломатији. Свет не може даље да толерише владе које не поштују мир, човечност, суверенитет, само-опредељење народа и владавину закона. 

         Смрт Слободана Милошевића је био једини излаз из проблема у које су сами себе довели НАТО-силници оптужујући га пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега вођена је на начин који је без преседана. Суђење се јавно представљало као највећа светска драма, као светско позориште у којем се један зао човек доводи да одговара за своје злочине. Али наравно, није било никаквих злочина, осим оних које је починила НАТО алијанса. А покушаји да се исфабрикује случај против њега (Милошевића) претоврио се у фарсу. 

         Суђење је по схватању НАТО-а било неопходно како би се оправдала агресија против Југославије и пуч који су извеле снаге ДОС-а у Београду – подржане од стране НАТО, чиме је демокатија у Југославији потпуно разорена,а Србија сведена на протекторат НАТО под квислиншким режимом. Његово илегално хапшење, од НАТО снага у Београду, његово затварање у Централни затвор у Београду, његово илегално пребацивање у бивши Гестапов затвор у Шевенингену, близу Хага и театрално суђење које је уследило – све су то били делови представе која је одиграна пред очима света. А та представа је могла имати само два краја: осуду или смрт Слободана Милошевића. 

        Пошто осуда Председника Милошевића није више била могућа јер су сви докази пропали, његова смрт је био једини излаз за НАТО силнике.Његово ослобађање би срушило читаву пропагандну структуру ратне машине НАТО-пакта и западних интереса који га користе као своју оружану песницу.

       НАТО очигледно није очекивао да ће се Председник Милошевић сам бранити и одбранити, нити да ће то учинити тако храбро и одлучно. Медији су пратили почетак суђења извештавајући за ударне стране. Најављивано је да ће то бити процес века. Па ипак, врло брзо пошто је суђење почело, пажња медија је престала а извештаји са суђења гурнути су на задње стране. Ствари су кренуло потпуно погрешним путем за НАТО од самог почетка. Кључ проблема је следећа изјава Председника Милошевића пред судијама Трибунала током суђења. 

      “Ово је политички суд. Оно што стоји у позадини уопште се не тиче питања да ли сам ја починио злочин. Овде се ради о томе да су извесне намере мени приписане из којих произлазе консеквенце ван сваке експертизе било ког могућег адвоката. Све је у томе да се истина о догађајима у бвшој Југославији овде каже. То је овде у питању, а не процедурална питања, јер ја овде не седим због тога што сам оптужен за неко одређено дело.Ја овде седим јер сам оптужен за вођење политике против интереса ове или неке друге стране!” 

        Тужилаштво, то јест САД и њени савезници, нису очекивали озбиљну одбрану. То је јасно на основу одабира потпуно неспособних тужилаца, конфузних оптужница и потпуног неуспелог   основу одабира потпуно неспособних тужилаца, конфузних оптужница и потпуног неуспелог покушаја да се прибаве докази који би издржали било какву озбиљну проверу. Тужиочев случај је пукао у парампарчад чим је суђење почело. Али кад је почело, морало је да се настави. НАТО се сам упетљао у нешто што је сам начинио. Ако би одбацио оптужбу, или ако би га ослободио, политичке и геостратешке последице биле би огромне. НАТО би морао да објасни праве разлоге за агресију на Југославију. Сами његови лидери би се суочили са оптужбама за ратне злочине. Губитак престижа био би огроман. Председник Милошевић би потом постао најпопуларнија политичка фигура на Балкану. Једини излаз за НАТО је био да се окончна суђење, али да се Милошевић не ослободи односно да се не обелодани истина о рату. Та логика је захтевала његову смрт у затвору и обуставу суђења. 

         Паркеров извештај садржи чињенице које указују да се, у најмању руку, НАТО трибунал упустио у потхват који је био злочиначки у погледу његовог третмана и да је последица свега тона била његова смрт. Трибуналу је више пута речено да он озбиљно пати од срчаних проблема које захтевају темељно испитивање, лечење и тотално мировање пре него се појави пред судом.Међутим, трибунал је стално игнорисао савете доктора и притискао на њега да се суђење настави, добро знајући да ће га стрес од суђења убити. 

          Трибунал је одбио да дозволи лечење које је предложено у Русији, наводно из политичких разлога и још једном ставио интересе трибунал, какви год они били, изнад Милошевићевог здравља. Другим речима, он (Трибунал) је намерно одбио да дозволи неопходни медицински третман. чиме је директно скривио његову смрт. То је један вид убиства а по начелима општег права злочин. 

          Међутим, постоји неколико необјашњених чињеница у Паркеровом извештају које захтевају даљу истрагу, пре него што се отпише могућност да су му (Милошевићу) давали отров или дрогу како би оштетили његовог здравље: присуство лека рифампицина и дроперидола у његовом систему су две кључне чијенице. Није обављена никаква истрага како су те дргоге доспеле у његов организам. Никакво тумачење није дато њиховог дејства. Њихово присуство у комбинацији са неочекивано дугим одлагањем да се однесе његово тело у медицинску устанву на тестирање, покреће озбиљна питања која траже одговор а на која до данас нису дати одговори. 

           Паркеров извештај, који успркос својим нелогичним закључцима, спашава НАТО од бруке, садржи довољну основу да би се захтевала јавна страга о смрти Председника Милошевића. То потврђује чињеница да је командант УН затвора, где је Председник Милошевић био држан, Мр Макфаден, према документима откривеним на Викиликсу, достављао информације америчким властима о Милошевићу током његовог боравка у затвору и суђења и поготово чиненицом да је Милошевић написао писмо руској амбасади пар дана пре своје смрти, изјавивши да верује да га трују. На несрећу, он је преминуо пре него што је писмо достављено да би на њега било могуће одговорити. 

          Све те чињенице скупа захтевају да се спроведе јавна међународна истрага свих околности везаних за смрт Председника Милошевића, не само због њега и његове удовице Мире Марковић и његовог сина, већ због свих нас који смо смо били суочени са агресивним акцијама и пропагандом НАТО-силника. То налаже Правда. 

        Међународни мир и безбедност то налажу. 



      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ