Прогнана и неизгубљена 
                              
БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ  
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

                    Недавно бомбардовање Сирије од стране америчке администрације, збунило је, разочарало и забринуло све државе, народе и појединце у свету који су се надали да са доласком Доналда Трампа на чело САД почиње крај америчке империјалне политике, пре свега окончавање милитирастичких интервенција у земљама које су скоро по правилу мале, сиромашне и лоциране у исламском свету. 
`               Основа за таква очекивања налазила се у предизборној кампањи Доналда Трампа и у његовом инагуарационом говору. У тим приликама је такву, нову, иземњену спољну политику своје земље најавио.                  И држао се ње првих неколико месеци. 
                Оптимизам у погледу његове неколонијалне политике је био прилично реалан. 
               Али, прилично, а не апсолутно какав је, међтуим, био испољен на почетку ове године. 
              Тај оптимизам је био ипак брзоплет. 
            Предизборна кампања и инагуарациони говор су, наравно, били респектабилни извори наде, али нису и довољан ослонАц за дугорочно креирање и вођење спољне политике. А поготово нису апсолутна гаранција за усклађеност сваког међународног потеза са предизборним иступањима. 
             Нису, према томе, најновији потези америчке спољне политике криви за разочарење које је снашло засутпнике брзоплетог оптимизма. За своје разочарење криви су они сами. 
          Наивно и неопрезно су се надали да је отворена нова, боља страница у међународној политици која најављује почетак другачијих односа између држава и народа. Можда је и отворена, али је само отворена, није и примењена. 
      Одавно, од кад је укинута апсолутистичка монархија, спољна политика не зависи само од расположења, мишљења и намера једног човека. Осим, наравно, у ситуацијама када се ради о бруталним диктатурама, којих је у двадесет и првом веку ипак мало. 
            Спољна политика у свакој цивилизованој, савременој држави зависи од економских, социјалних и других интереса које изражава не само власт, већ индиректно и преко ње и нације. 
      Претходних тридесет и више година амерички интервенционистички и милитаристички колонијализам под лицемерним именом - ширења демократије и заштите грађанских и људских права - није био само израз политичке платформе америчке администрације, ни израз интереса америчке војне, финансијске и технолошке елите, већ и последица националних материјалних и социјалних потреба. 
              Америчком националном свешћу доминира потреба за потрошњом у мери у којој би се грубо, али не и нетачно, могло рећи да је њихова национална свест – потрошачка. Ма колико да имају увек им је потребно да имају више. Не само новца и материјалних добара, већ и других вредности. На пример, повећање територије формирањем своје надлежности над туђим територијама. На пример да примене образац свог начина живота на животе других људи прилагођавајући га у процесу те примене својим потребама, инструментализујући за њих те друге животе. 
          Промена власти у САД почетком 2017. године није била само персонална. Најавила је окончање америчког милитаристичког интервенционализма у свету. 
           Али не пуком вољом новог председника, већ расположењем оног вишемилионског аудиторијума који је гласао за њега. Могуће је да тај аудиторијум није био баш до краја свестан свог антиколонијалног расположења, своје потребе да се власт коју бира на изборима бави својим народом а не другим народима, својом државом а не туђим државама, али један неинстуцијализована антиимперијалистичка атмосфера била је присутна у ваздуху и довела је Трампа на власт. 
         Али досадашња интервенционистичка и милитаристичка политика америчке администрације не може да буде окончана оног тренутка када је нови амерички председник склопи последње странице свог свечаног говора. 
       Та политика деценијама интегрисана у мастодонстку државну администрацију САД живеће по инерцији још неко време, можда и прилично дуго време, са бирократском виталношћу, са жилавом недоказаношћу, са искуством, за америчку државу позитивним, као емпиријски моћним аргументом против радикалних промена. 
     Зато је можда нова политика америчке администрације само транспарентна транзиција у прилог политике која ће бити не само најављена него и реализована. Која ће тек бити стварно нова. 
        Иако је ово време најдинамичније време у историји човечанства не значи да се промене могу апсолутно извести преко ноћи, у једном дану, ни за месец, ни за годину. Отпор новом, виталност претходног је у историји позната препрека и свака намера за радикалним променама са њом мора да рачуна. 
        Стрпљење није непријатељ енергичним напорима да се промени старо, већ би, ослањајући се на историјско искуство, требало да буде њихов савезник. 
       Зато брзоплети оптимизам, иако знак наивне и најбоље добре воље, треба заменити рационалном, паметном надом и одговарајућим потезима који ће заједно бити у интересу бар мира међу народима и људима, ако не и њиховог бољег живота. 
         До даљег, док се не стекну глобални услови и за другачији, хуманији живот.
              
    
         

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ