Прогнана и неизгубљена 

ХИТНА ЉУБАВ

                                                                                       
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Године 1948., у време Инфорбироа, када је дошло до сукоба југословенске и совјетске Комунистичке партије захледнели су односи између две државе. 

То захлађење се односило на све сфере друштвеног живота – економске, финансијске, политичке, културне, спортске ... 

Интензивна хладноћа је трајала до 1955. године када су у посету Југославији дошли Хрушчов и Булгањин. Велики број Београђана их је дочекао на улицама, али без еуфорије, без аплауза и без и најмањег скандирања. 

То је било и логично. Седам година љути на СССР нисмо одмах могли да се разљутимо. 

Надаље су односи између две државе, партије и два народа обновљени и функционисали су пријатељски, без нарочитих осцилација. 

И даље су постојале разлике у политичком мишљењу. 

Југословени су градили демократски, самоуправни социјалистички систем према коме су Совјети били крајње суспектни и званично су га сматрали ревизионизмом, у бољем случају тихом колаборацијом са западном демократијом, а у најбољем случају политичким авантуризмом југословенске власти. 

Совјети су остали при свом првобитном избору – такозваном реалном социјализму. Са државном својином као јединим обликом својине, са одлучујућом улогом Комунистичке партије у функционисању државе и друштва, суспектни према добрим намерама капиталистичког света, са прилично израженом петрификацијом културног живота. 

У Југославији је шездесетих и седамдестих година дошло до значајних резултата у економском развоју, до повећања стандарда, до либерализације политичког живота, до интензивне социјалне динамике, до међународних успеха у уметничком и научном свету, и тако даље. 

Иако иза такозване гвоздене завесе, један део совјетске јавности је био упознат са усепсима југословенског друштва и угледом који су ти успеси у свету имали, и прећутно је, не само подржавао те успехе, већ се и потајно надао да ће југословенска стварност подстаћи совјетске власти на потезе који ће бити слични југословенској политици. 

Југословенске власти и многи интелектуалци у земљи су знали за наклоност дела совјетске јавности према југословенском моделу социјализма, али нису никада настојали да у том смислу прибегну било каквој политичкој и друштвеној пропаганди. Југословенски политички врх, али и Југословени уопште, нису имали ни потребу ни намеру да утичу на совјетску свест и политику, али јесу показали те потребе и намере када је био у питању западни свет. Имали смо жељу њих да мењамо, да на њих утичемо. Из данашње перспективе то изгледа претенциозно, утопистички. 

Али онда то није било тако. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века Југословени су имали високо мишљење о себи, својој земљи и њеној улози у међународној заједници. А том је мишљењу допринела и сама међународна заједница. Односила се према Југославији и њеном друштвеном систему са наглашеним респектом. Југословени су средином прошлог века мислили да мање-више сви на свету желе да личе на њих. Били смо инспиративна адреса. 

После пада социјализма у Источној Европи и СССР-у и распада самог СССР-а однос Југославије према Руској Федерацији је наставио да буде мање-више онакав какав је био и према СССР-у. Такав је однос задржала и Савезна Република Југославија која је наставила југословенски живот после распада велике Југославије. 

Додуше, надала се већој подршци Русије у време када је дошло до демонизације Србије и Срба уопште од стране Запада и НАТО, али до те подршке није дошло. Санкције су Савезној Републици Југославији уведене уз сагласност Руске Федерације, и суд у Хагу је такође подржан са те стране. 

Кад је дошло до бомбардовања 1999. године Срби су се масовно надали помоћи од Русије, не само политичкој, већ и војној. Нису се надали, наравно, руској војсци на својој територији али су се надали бар оном оружју које је могло да нас заштити од националне катастофе. 

До тога није дошло, али када су после бомбардовања, у оквиру мировних снага УН на Косову почеле да стижу прво руске јединице, Срби на Косову су из доживели као ослободиоце, као гаранцију своје безбедности и правде уопште. 

У првој деценији овог века власт у Србији је водила прозападну политику дозирајући однос према Руској Федерацији у складу са њеном улогом у свету. Како је тај углед растао тако је и српска власт настојала да успостави ближе и чвршће контакте са Руском Федерацијом. Истина, водећи строго рачуна да то буде у складу са мером коју допуштају западни интереси. 

Нагло избијање Руске Федерације у сам врх светске политике, трансформисањем Руске Федерације у одлучујући субјект међународних односа, довело је до интензивног активирања свих контаката са њом – економских, финансијских, политичких, привредних, културних и тако даље. То активирање је било мотивисано потребом за приближавањем моћној политичкој сили на чију се политичку и осталу подршку могло рачунати. Уз очување постојећих односа са западним владама, са истим мотивом, разуме се. 

Притом се приближавање руској држави и политици тумачило као обнављање занемарених словенских и православних веза. Као да та словенска и православна блискост није постојала и раније, свих претходних година и векова. 

Као по команди, за политичарима су кренули глумци, певачи, спортисти, разни уметници, трговци, бизнисмени ... У свима су се одједном пробудили интересовање и љубав према манастирима и црквама, свима је постала част да се појаве на неком фестивалу, концерту, изложби, радију, утакмици. Ко од њих има прилику да се домогне медија, од два дана у Москви и једног сата на Црвеном тргу објављује мини мемоаре а ко проведе недељу дана на фестивалу документарног филма постаје стручњак за руску историју, познавалац руске културе, кухиње и политике. 

Међу тим „поштоваоцима и обожаватељима“ руске земље и руског народа препознајем лица која су се у медијима 1994. године ругала мојим честим гостовањима на Универзитету Ломоносов и Руској Академији друштвених наука чији сам била редовни члан, мојој ондашњој присутности у руској научној интелектуалној јавности. Са крајњим потцењивањем су о мени говорили и писали као о „руском академику“. То је требало отприлике да подразумева академски статус нижег и најнижег ранга. 

Те 1994. године и читаве последње децецније двадесетог века Руска Федерација није била значајан фактор на међународној политичкој сцени. У свему се, као што је познато, одлучивало на Западу, у САД и касније у Европској унији. Али је и тада руски народ био словенски и православни. Тада, међутим, то словенство и то православље нису били респектабилни мотив за политичко, економско, културно и спортско зближавање. Никоме нису ни падали на памет. 

Зато нису ни сада мотив словенство и православље у које се дневно куну трговци, глумци, певачи. Мотив је шанса за медијским и материјалним профитирањем, ослоњена на политику, такође мотивисану текућим интересима. 

Политика је мање-више увек заснована на интересима. Некад само текућим, прагматичним, а некад и визионарским. Али би свака, и прагматична и визионарска, требало да прави отклон од компромитације коју могу да јој нанесу поклепни медиокритети, малограђанске улизице, разметљиви снобови и профитери свих профила – од ситних шверцера до „великих бизнисмена“. 

Интерес сваке земље, а поготово мале и прилично сиромашне каква је Србија данас, треба да буде у успостављању свих корисних економских, политичких и културних веза са свима на свету. Највише са онима са којима су те везе реалне и оправдане. Али би свака политика на свету у том процесу требало да заштити дигнитет својих намера од „пословних“ и „уметничких“ џепароша којима општи интерес служи као платформа за намирење грамзивих потреба за које у матичним околностима нису имали довољно прилика. 




                                                                                                                            

.                                                                                                                                                                                                                                                          

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
      НЕДИЛEМА
      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ