Прогнана и неизгубљена 
                              
  ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ 
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Процес приватизације који је захватио бивше социјалистичке земље одмах када су то престале да буду био је вртоглав. 
Прво се догодио у сфери медија, а одмах затим у економском корпусу – индустрији, пољопривреди, трговини, и тако даље. 
Нешто касније, догодио се и у сфери образовања, пре свега високог. Приватни универзитети су у свим некадашњим социјалистичким земљама ницали нешто спорије од приватних фабрика и медија. Иако радикално измењено, кад је реч о приватном власништву, друштво је још гајило спонтани отпор према недржавном утицају на образовање, на формирање интелектуалне личности и професионалних способности. 
Дуго је била доминантна свест да формирању личности, образовању уопште и професионалном, треба да брине друштво преко својих институција, пре свега преко школе и касније универзитета. 
Та је сфера дуго била заштићена од шарлатанства. Друштво и држава су стајали на оправданом становишту да носе одговорност за будућност, а да се та одговорност нарочито налази, пре свега у зони образовања на свим нивоима. 
Али дошло је до развлашћивања државе у многим секторима, па и у овом. При том не у прилог организованог друштва, како би са аспекта историје требало да буде, већ у прилог приватног власништва и одговарајућих интереса. 
Приватни власник одлучује о свему што је његово. То је не примарни, већ једини принцип на коме егзистира приватна својина. У развијеним грађанским друштвима и државама постоје зоне у којима су капитал и приватно власништво уопште у кохабитацији са државом, у процесу трансформације у колективне и контролисане облике својине. 
Али у неразвијеним грађанским друштвима, у почетним фазама капитализма тај процес није ни на видику. 
Тамо се приватни власник понаша као газда у време чартистичког покрета. Нова, тек настала грађанска држава има два решења. Или да Уставом и законима ограничи социјалну самовољу нових капиталиста, чиме се излаже опасности да јој се припише да се није растала од социјалистичких навика па ни намера, или да уважи њихову бахату аутономију и да при том стекне демократску легитимацију од стране неолибералног конзорцијума самозвано надлежног за издавање таквих легитимација. 
У мањим земљама некадашњег социјализма владају та правила неолибералне игре. 
И у нашој, у свим сферама. Па и у сфери образовања. Пре свега, високог. 
Приватни универзитети чија би активност требало да је дефинисана Законом о високом школству и заштићена од самовоље власника, све су бројнији и све самосталнији. Држава и јавност немају увид у њихову активност. Или је тај увид површан, или је из неких разлога занемарен. Власник и његови сарадници, које бира по личном нахођењу, одлучују о општој и професионалној природи студија, никоме не одговарају за њихов квалитет, нису део националне просветне политике, број уписаних и дипломираних студената функционише на принципу Цоса ностре. Тако слично стоје ствари и са „универзитетским“ способностима научног кадра. 
Бивши политичари са завршеним факултетом постају професори на овим приватним универзитетима без и дана претходне научне и наставне активности. Некима се просто признаје политички рад као одговарајућа, односно довољна квалификација за наставу за универзитетску активност. Неки добијају магистарске и докторске дипломе на поклон да би се преко ноћи трансформисали у универзитетске професоре. Тај поклон нису добили само бивши политичари, већ и лични пријатељи. И, наравно, они који су универзитетско звање могли да купе. 
У процесу социјалног раслојавања купаца је све више не само у лицу универзитетских професора већ и у лицу дипломираних студената. Власници приватних универзитета су кад хоће великодушни – поклањају испите и дипломе, али их и продају. Тешко је установити евиденцију оних „студената“ који су платили да би добили документ да су положили испит или да су дипломирали. 
Власнике приватних универзитета савест не гризе, да је имају не би постали власници таквих институција. Можда би постали власници неке самопослуге, продавнице грађевинског материјала, фабрике месних производа ... али произвођачи академских грађана са својим новцем неидентификованог или незаконитог порекла, ако имају и минимум морала требало би да избегну да буду. Због тог минимума морала у друштву се умножава број студената којима у индексу пише да су положили испит на који нису изашли и да су завршили факултет на коме нису студирали. 
То је понижавајући шамар стотинама младих људи који годинама савесно уче, боре се са тремом пред испите, радују се кад их положе, живе скромно у студентским домовима и као подстанари, понекад мало гладују, одлажу куповину гардеробе и одлазак на море док не дипломирају. То је исти такав или и већи шамар њиховим родитељима који се док им деца студирају одричу понекад и елементарних потреба. 
Студије су озбиљан, тежак, леп и достојанствен рад. И док тај рад за хиљаде младих људи траје, нешто лењих, обесних а често и за школу неспособних паразита добија на поклон дипломе од својих богатих и утицајних родитеља, а има их и који их добијају од власника универзитета из ко зна којих разлога. 
Ако нешто држава и њене институције, које желе да буду демократске и правне, треба да ураде, онда је то обуздавање неуниверзитетске самовоље на тобожњим универзитетима, заштита друштва од ове врсте криминала, спречавање те крађе, неморалније од свих других крађа.                                                                                                                                                                                                                                                    
    
         

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ