Прогнана и неизгубљена   


                      КАД ЈЕ ОПОЗИЦИЈА УСКОГРУДА                                                                                                                         Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Прво сам чула, а затим, захваљујући Интернету, делимично и сама и видела да у Србији има много неких нових, малих телевизија. Многе су лоциране у унутрашњости. 

Оне нису концептуално нарочито профилисане. То јест, нису то уопште. Једино што им је заједничко је критичко расположење према властима и према текућој политици. 

Некад се та критика односи на све сфере друштевног живота, некад на једну или две. Изражавају је припадници опозиције, али и ванстраначке личности, познати интелектуалци, универзитетски професори, уметници ... 

Мотиви за критичан однос према политици и њеним протагонистима су, пре свега, интелектуално-политичке природе, али су у неким случајевима и личне природе. Нису, наравно, као такви јавно образложени. Али да су такви може се индиректно закључити. 

То није ништа ново. Кроз историју сваког народа, па и нашег, на личним разлозима су често била заснована многа политичка уверења и понашања. 

Заједнички именитељ свих ових критичких иступања у електронским медијима је недостатак креативног односа према темама којима се баве. 

Свака стварност је увек инспиративна територија за критику. До сада ни једно друштво и ни једна држава нису лишавали потенцијалне критичаре материјала за критику. Напротив. Свако друштво и свака држава су га имали у изобиљу. 

Коришћење тог изобиља зависило је од домашаја слободе и способности критичара да ту слободу користе. Нема ни једне власти, од прве до савремене, која је била беневолентна према својим критичарима. Степен еманципације и хуманизације друштва, међутим, огледа се, између осталог, и у стварању услова за све толерантнији однос према примедбама упућеним властима. Тој толеранцији свакако доприносе и сами критичари – начин на који изражавају критику може допринети њеној прихватљивости или бар смањити одбојност према њој. 

Оптимална критика би била она која би, осим примедбе, имала и предлоге. 

Није тешко, поготово у развијеним земљама, ставити разложне примедбе на вођење спољне политике, организацију здравствене службе, изразити аргументовано образложено незадовољство радом комуналне службе или школским системом. Оно што јесте тешко је дати бар делимичан одговор, не само како би недостаци који су предмет критике били отклоњени, већ дати комплетну, другачије, боље решење. Критика која у себе не укључује и димензију конструктивног, делатног није друштвено корисна. Представља фингирање добрих намера, често је, нажалост, и израз социјалних и личних фрустрација критичара. 

Онај ко није у стању да образложи на пример како да се у области здравствене заштите обезбеде виши медицински и етички стандарди, нека им не пребацују што су ниски. Онај ко не зна како да се друштво заштити од самовоље коју су у области високог образовања унели приватни факултети и универзитети нека не набраја њихове недостатке. И тако даље. 

Вишепартијски систем већ дуго траје. Опозиција је у парламентарној демократији на почетку имала искључиво улогу критичара. У осамнаестом и деветнаестом веку то је била једина природа те улоге. Због укупног степена друштвеног развоја, па самим тим и нивоа на коме се одвијао политички живот, није било реално очекивати да опозиција осим строго критичне улоге има и конструктивну. 

Временом, с развојем друштва, створиће се услови за критичан однос према стварности који би требало да у себе укључује и димензију конструктивног, делатног, креативног. 

Али их опозиција у начелу неће користити. Навикунута да критикује власт, чини то са јединим мотивом да је укине да би сама то постала. Многе опозиционе партије су у протеклим вековима у томе и успевале. Агресивном критиком рушиле су противника на власти, саме то постајале и убрзо се, по инерцији, и саме нашле на мети нових критичара са истим понашањем и истим мотивом. 

Тако се уствари свака опозиција у парламентарном свету понашала исто, јер јој циљ није био друштвени интерес већ власт. Да је циљ био друштвени интерес онда би њена критика била и конструктивна, нудили би предлоге и решења а не само примедбе. 

Од кад постоје власт и опозиција то су правила игре која у континуитету трају и трајаће док траје ситем чији циљ није општи друштвени интерес већ интерес класе на власти, која се на власти одржава сменом различитих групација у свом саставу. Сви заједно воде једну политику, само је сукцесивно заступају различити представници у парламенту. 

Зато опозиција нема констурктиван приступ проблемима које евидентира и критикује. Она нема ни намеру да их решава. Евиденцијом и критиком она се служи само као средством да смени са власти постојећу гарнитуру, да би себе учинила новом. Кад то постигне наставиће да води углавном исту политику. Заборавиће примедбе које је на њу имала, преузеће их нова, следећа опозиција, док и она не постане власт. И, тако у недоглед. И тако, док траје парламентарна организација државног и друштвеног живота. 

То се све не односи на комунистичке партије. Оне угланвом нису учествовале у парламентарном животу. Нису имале примедбе на рад водовода, ни предлоге како да се унапреди. 

Имале су примедбе на друштвени систем и предлог да се укине. 

Делатна, креативна страна тог предлога је била да они буду ти који ће тај предлог реализовати. 

Неки су у двадесетом веку то и чинили, односно учинили. Додуше, не у парламенту. У те сврхе су обично користили револуцију.  
                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
      ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
      НЕДИЛEМА
      ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
      НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ
      ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНE
      ХИТНА ЉУБАВ
      КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
      НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ...
      ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
      „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
      ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ                               ПЕРСПЕКТИВЕ
      СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
      ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
      МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ