Прогнана и неизгубљена    
                            ЈЕДИНА АДРЕСА                                      Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

           Ових дана је једна од главних, или можда главна тема у Србији и у вези са Србијом, судбина статуса Косова.
Статус Косова је решен на штету Србије још 2000. године, после пуча, када су на власт дошли ДОС и Коштуница.
Њихов долазак на власт и јесте био, између осталог, одвајање Косова од Србије. Оно што није успело НАТО пакту и одговарајућим западним владама, када је реч о Србији, путем бомбардовања остварено је пучем који су, бар како Американци тврде, они финансирали и довођењем на власт лојалне политичке групације и лојалног председника.
Председник је био за једнократну употребу – док не створи услове да се Косово издвоји из Србије и демонтира Савезна Република Југославија.
И тако је нова власт подржала изборе на Косову на којима је, захваљујући демографској доминацији Албанаца, формирана њихова власт – председник, влада и све институције власти. 
У међувремену тадашњи председник Савезне Републике Југославије предложио је да се она трансформише у Заједницу Србије и Црне Горе, а нешто касније и да се Србија и Црна Гора раздвоје и наставе даље као самосталне државе. 
Укидање Савезне Републике Југославије је подржала међународна заједница као што је својевремено подржала и укидање СФРЈ. 
У растурању СРЈ којој је био председник и који се заклео да ће је чувати и бранити као њен шеф, Коштуница је одиграо исту улогу коју је својевремено одиграо Стипе Месић, када је као председник СФРЈ учинио све да се она укине, при том се хвалећи својом улогом у њеном крају. 
Што се Косова као самопрокалмоване самосталне државе тиче, ту самосталност је признао велики део међународне заједнице 2008. године. 
Срби су тамо све мања мањина, све им је тежи живот и савршено су немоћни да себи помогну. 
У последње време међународна заједница захтева да се легализација Косова као самосталне државе формализује и његовим пријемом у Уједињене нације и друге међународне институције. 
У том смислу траже и сарадњу, односно, подршку власти у Србији. 
Власт у Србији ту подршку дуго одбија да да јер је то противно Уставу и елементарним националним и државним интересима. 
Косово је део Србије који је она изгубила под притисцима са стране (уз материјалну, политичку и медијску подршку администрације САД и неких других западних влада, НАТО, Европске уније, и тако даље) али то не значи да Србија са тим треба да се сложи, односно да треба да дигне руке од своје наде да ће ипак уз политичку помоћ њој више наклоњених међународних субјеката моћи да поправи прилике на Косову у своју корист. 
Додуше, заиста како? Албанци су тамо велика већина. Срба је све мање и немају никакав утицај на прилике у тој средини. 
Од 2008. године је присутна непрекидна тензија у српском народу, у Србији, око прилика на Косову које су на штету српског народа и Србије уопште, у целини, а највише на штету оних Срба који тамо живе. 
Никакво конкретно, текуће решење није на видику, осим те неодређене наде да ће однекуд и некако та неправда бити исправљена. 
Ових година је притисак са стране појачан са циљем да Србија призна Косово као самосталну државу. А у последње време међународна заједница показује мало више разумевања за српску ствар, мало је наклоњенија правди за Србе, па је своје захтеве од Србије трансформисала у предлоге да се територија Косова „разграничи“ на албанска и српска подручја. 
Да ли ће српски народ прихватити идеју о разграничењу и ако је прихвати како би то разграничење изгледало је тешка историјска и етичка одлука. 
Симплифицирано речено питање је - да ли једна генерација има право да се одрекне дела своје државе која је као таква постојала вековима и коју су као такву стварале многе претходне генерације. 
И док траје „дебата“ о Косову – у Србији, у међународној заједници, чак и између „Београда и Приштине“, понегде у јавности понеко, углавном новинари, покрећу питање – да ли после свега Срби и Албанци могу да живе заједно. 
То питање постављају они који су далеко од Косова. 
У њему је садржана прилично анемична хуманост, звучи као бездушна радозналост, као тема за доколичарско ћаскање, предлог за покретање „теоријског“ разговора какав би могао да се води о, на пример, кохабитацији у биљном или животињском свету. 
И одмах се најављују кандидати за интелектуално разматрање занимљиве теме, стручњаци за одговоре у лицу „аналитичара“ који имају одговоре на сва научна, теоријска, филозофска, политичка питања. У лицу залудних мислилаца који своје мисли по читав дан размењују са себи сличнима по кућама, кафанама, социјалним мрежама, телевизијама .... 
Одговоре на то питање нарочито воле да дају Срби који су давно напустили Косово и живе безбедно у Београду или по Европи, Америци и Азији. Њихови оговори су често „светски“ широкогруди, наднационално великодушни и углавном гласе – па, наравно, да могу. 
Биће као да су се, ето, Срби и Албанци тренутно нешто споречкали, завадили, евентуално их једне против других навеле неодговорне власти, али све је то пролазно, и једни и други ће наставити да живе заједно у доброј вољи и слози, то се такорећи подразумева. 
При том, ове последње, Србе који су отишли са Косова, нико не пита зашто су напустили тај резерват добре воље и слоге или зашто се не врате тамо да и сами тој доброј вољи и слози допринесу. 
Морални дефицит не краси само ове Србе који су напустили Косово, а не виде разлоге да Срби који тамо сада живе буду незадовољни, морални дефицит краси и све оне Србе који слушају, а на ту логичку и етичку дрскост не реагују. 
Једини који имају свако право да се питају да ли на Косову могу заједно да живе  Срби и Албанци и једини који су надлежни да дају одговор на то питање су они Срби који тамо живе. Који су тамо живели и пре и који тамо живе и сада. И који неће променити место боравка или зато што не желе или зато што не могу. 
Одсуство жеље може да буде из ината или зато што су задовољни животом тамо. Одсуство могућности везано је за одсуство финансијских, материјалних и социјалних услова за то. 
Али, зато једина адреса на коју може да буде упућено такво питање су Срби на Косову и једини одговор који има вредност треба да стигне са те адресе. 
Али њима то питање новинари не постављају, па они тако на њега не могу да дају одговор. 
Логореични аналитичари, залудни мислиоци и фингиране српске патриоте са Косова са станом у Београду, Бечу и Франкфурту представљају корпус у коме су лоцирани неодговорна брбљивост и апатритска широкогрудост.






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ