Прогнана и неизгубљена     

ТАШТИНА КАО ПОФЕСИЈА

                                                                                                          Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

            У савремено доба којим, између осталог, доминирају култ потрошње, медија и високе технологије, захваљујући њиховој кооперативности, појавила се једна нова професија - изношење приватности у најширу јавност путем електрноских и писаних медија. 
Том професијом се баве углавном естрадне личности – певачи, менекени, глумци, али и спортисти, новинари, богаташи и њихова деца и чланови европских краљевских породица. 
Ови последњи, чланови краљевских породица, то и званично имају као једину обавезу, само је та обавеза у њиховом случају углавном усклађена са интересима двора и дефинисана одговарајућим правилима. Њихово понашање у јавности односи се на њихов приватни живот, али им у том погледу није остављена никаква слобода. Напротив. Сваки детаљ је планиран и има за циљ да у афирмативном смислу представи краљевску породицу. С обзиром да се ради о монархијама које су то само формално, које одавно немају никакву улогу у државном и друштвеном животу, члановима краљевске поридице остаје само та естрадна улога, при том, у озбиљним монархијама строго и одговорно конципирана. 
Све друго упознавање јавности са приватним животом везано је за естрадне личности којима је то постала професија, чија се природа налази искључиво у надлежности оних који се њом баве. 
Колико ће и како ће о свом личном и породичном животу јавност обавестити певачице, манекенке и фудбалери одлучују они сами. У последњим деценијама та одлука је све мање лимитирана етичким и естетским границама. Почетна лабавост тих граница окончала се њиховим укидањем. Представници медија су уведени у дворишта, дневне и спаваће собе, најзад и у купатила. 
По правилу, уколико је допринос националној култури мањи утолико је егзебиционизам већи. Недостатак дара и одговарајућих резултата у естрадним пословима њихови учесници компензирају обнародовањем личних и породичних прилика на начин који ће задовољити најнижу радозналост. 
Они који пажњу јавности нису могли да привуку резултатима посла којим се баве или нису задовољни мером интересовања коју јавност за њих показује, усмеравају интересовање јавности на свој лични и породични живот и тако отварају врата једној новој професији. 
Њихова посвећеност тој професији је потпуна. Активни су днвено и вишечасовно обавештавајући јавност шта су јели, са ким су разговарали, како су спавали, где су се фризирали, колико имају ципела ....
Са таквом склоношћу ка јавном експонирању убрзо ће се забављачима са естраде прикључити и неки новинари. По правилу телевизијски и по правилу изван сфере серизоног новинарства. Уколико је новинарство којим се баве на нижим степеницама забаве утолико је њихова потреба за упознавањем јавности са својим личним животом присутнија. 
У земљaма у које је грађанска култура касније стигла, које се налазе на њеном ободу, потреба за медијским експонирањем је са мање индивидуалне и социјалне контроле, занемрују су етички и естетски стандарди, а ни једна државна и друштвена институција се не сматра надлежном да их на те стандарде бар упозори, ако не може и да их на њих обавеже. 
У тим срединама, са обода грађанске културе, у структури информација за јавност у вези са личним животом, тамо где за то има услова, централно место добија разметање богатством. 
За ту разметљивост услове, наравно немају сви који се јавно експонирају, нема те услове ни већина, али их има један број и тај број не пропушта прилику да о свом богатству обавести јавност. 
То чине тиражни певачи, успешни спортисти, постсоцијалистички богаташи и њихова деца. 
Њихова вулгарна разметљивост социјално и морално је иритантна сама по себи, али је нарочито иритантном чине два разлога.
 Први је да је та разметљивост високо присутна у такозваним транзиционим земљама и у сиромашним земљама где су социјалне разлике изразито велике и изразито видљиве па јавно и наметљиво рекламирање богатства мањине понижава сиромашну већину, која, узгред, није то постала својом заслугом. Напротив.
 Други разлог је истина да упоредо са богатим певачима трећеразредних песама, богатим спортистима који су свој дар комерцијализовали и богаташком децом која, углавном, паразитски живе од новца својих родитеља, у истом друштву и у исто време скоро скромно живе велики уметници, значајни научници, много људи успешних у својим професијама, који нису предмет медијске пажње и који и сами то не желе да буду.
  А који су својим доприносом националној али и светској култури, науци и општем друштвеном развоју, заслужили да то буду, не да би други знали колико имају ципела, већ да би други знали колико су допринели да њихов живот буде лепши и бољи, у целини хуманији. 
О избору медијске пажње не би смели да одлучују власници таблоида, већ институције надлежне за развој и напредак друштва.






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ