Прогнана и неизгубљена 
                              
   СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Недавни избор Ане Брнабић за председника Владе Србије добро је решење за политику за коју се друштво определило. Њена биографија савршено коренсподира са типом друштва које је изабрала Србија и у складу је, наравно, са духом времена у коме живимо у Европи и у великом делу света.

Неолиберализам је доминантна друштвена реалност али и оријентација најразвијенијег света. Та оријентација није довољно научно заснована, а великим делом није уопште научно заснована.

Опредељење за неолибералну будућност као најбоље глобално решење за савремени свет је прагматично „идеолошко“, израз је виталног и континуираног класног егоизма који је, захваљујући технолошко-информационом степену развоја, добио шансу да се наметне као оптимално.

Тако је за сада, у недостатку другог, хуманијег решења и наравно научно заснованог. До даљег, дакле, неолиберализам влада светом. 

А да би та владавина била ефикасна њени носиоци треба да буду одговарајући заступници политике коју та владавина треба да спроводи. 

У развијеним грађанским друштвима у Европи и на америчком континенту то се подразумева, неолибералну политку спроводи власт у којој се налазе за њу неолиберално опредељени појединци.

Проблем је у некадашњим социјалистичким земљама. Оне су се такорећи преко ноћи определиле за неолиберални друштвени систем. Али су им недостајали одговарајући „кадрови“. Опредељење је могло да се догоди преко ноћи, али преко ноћи нису могли да се нађу одговарајући политички заступници тог опредељења. Људи који су тако били оријентисани у дужем периоду, који имају одговарајћа знања и искуства у његовој примени, ван земље, пре свега, а делимично и у земљи кроз опозиционо политичко деловање у професионалном и јавном животу. 

У недостатку, дакле, таквих „кадрова“ нове неолибералне власти у многим земљама некадашњег социјализма принуђене су да владе и институције од највећег значаја буду састављене од некадашњих социјалистичких и комунистичких активиста. Па тако некадашњи члан ЦК КП из 1987. године постаје 1991. године министар за привреду у неолибералној влади. Како да та привреда напредује са кадром који се годинама бавио односом између државе и друштва у интересу јачања социјалистичке својине да би после три-четири године добио да руководи ресором у Влади који треба да изврши својинску реприватизацију и гради темеље крхке капиталистичке државе. 

Заиста, како да напредују та неолиберална држава и њена привреда. Па, никако. Или у најбољем случају, тешко. Зато у помоћ тим државама већ одмах, раних деведесетих година, у помоћ стижу „кадрови“ из неолибералних светилишта у Европи и САД. Или као аутентични евроатлантски стучњаци за савремену тржишну привреду и одговарајћи парламентарни, демократски систем. Или годинама тамо школовани, демократској оријентацији склони млади људи из социјалистичких земаља који су у међувремену постали респектабилни стручњаци за организацију неолибералног друштвеног система и демократског друштва. 

Јавност, која себе сматра патриотском, ту и тамо протестује. Али, неоправдано. И она је допринела успостављању нове друштвене стварности евидентирајући гневно и континуирано слабе стране претходног социјалистичког система. Мање-више индиректно је допринела новом типу друштва. 

А њега не могу реализовати протагонисти претходног социјалистичког, већ заступници тек успостављеног неолибералног друштва. 

Ако их нема у домаћем расаднику, онда се морају тражити и налазити у ближем или даљем окружењу. Тако је и у нашем друштву. 

Неолиберални курс захтева одговарајућа персонална решења, познаваоце, тумаче и учеснике тог курса. У новим властима и на одговорним функцијама у Србији нема разлога да се налазе социјалистички кадрови из осамдесетих и деведесетих година, не из моралних разлога, мада они нису за потцењивање, већ из сасвим прагматичних. Они немају стварну копчу са неолибералним светом без обзира на моралну и политичку мутацију помоћу које мисле да могу да се од патриотских левичара из 1993. године трансформишу у заступнике евроатлантске тржишне политике. 

Ти морални политички мутанти камен су о врату успешном реформском курсу, бржој системској трансформацији и аутентичном креирању једног сасвим другачијег света у односу на онај у коме су они били политички активни и у коме су формирали своје политичко и друштвено биће. 

У кризним, бурним временима честа је појава моралне и политичке еластичности. Из страха, из интереса, али и из малограђанског комодитета, левичари постају десничари кад зађу њихова левичарска времена, а освану десничарска. Али и обрнуто. 

После социјалистичких револуција много их је који су своју монархистичку, али и обичну грађанску прошлост пустили низ воду нудећи своју лојалност партијској администрацији оближњег општинског комитета Комунистичке партије, Савеза комуниста или са неким другим одговарајућим именом. 

Морална еластичност је неетички континуитет који је био присутан у свим временима и у свим срединама. Његова виталност зависи од степена еманципације друштва као целине, од цивилизацијског савладавања егзистенцијалног страха и од детронизације интереса као доминантног мотива. 

Иза одрицања од власти и владара који то више нису и изражавања лојалности новим властима и новом владару се налази страх или интерес. А најчешће и једно и друго. Та морална еластичност има неко не баш витешко али делимично и рационално покриће. Нарочито кад је човек по природи кукавица или кад је мотивисан егзистенцијалним и професионалним потребама. 

Али ставити на апсолутно располагање своје радне, професионалне, политичке и просто људске услуге власти која је док то није постала сматрана противничком, и приписати јој врлине које су до јуче биле мане, израз је моралне мутације која ипак и срећом није масовно распрострањена. 

За њу су способни ређи примерци препознатљиви по одсуству сваког осећања части, а могући захваљујући присуству масовно распрострањене способности да се то одсуство не осуди, чак ни да се игнорише. Или бар да му се руга. Али, ето, чак ни ту способност нема мноштво захваљујући коме мутанти постоје. 

Зато је избор Ане Брнабић, с обзиром на њену биографију, и рационалан и моралан. У друштву чије је опредељење идентично са њеним она може да допринесе његовом развоју. 

Као што су после 1945. године у социјалистичкој Југославији у врховима власти били партизански хероји социјалистичке и комунистичке оријентације, а не монархистички теоретичари и министри, који, чак и да су хтели, а срећом њима на част нису, не би наишли на отворена врата. 

Свака птица своме јату, чак и кад се јато нађе у олуји, чак и кад га снађе невреме. 

Птице то знају иако су инфериорна бића у односу на човека. Он би, и ако супериоран, могао понекад да погледа изнад себе, према небу. Земља је стабилна локација. Али није увек довољно инспиративна.                                                                                                          
    
         

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ