Прогнана и неизгубљена     

                          ПРИВРЕМЕНИ COMEBACK                                                                                                                                                                                                                                                   Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

У земљама Јужне Америке крајем прошлог века дошло је до великих промена. 

У већини земаља формиране су левичарске владе са социјалистичким програмима. 

Са њима је окончан колонијализам, поготово најдиректнији. 

Са њима се променио и квалитет живота у овим државама. 

Те социјалне промене нису могле да буду одмах спектакуларне јер се радило о изузетно сиромашним земљама у којима је сиромаштво дуго трајало, било њихово једино лице. 

Истовремено 2008. године је формиран Савез јужноамеричких нација, а 2010. године Заједница држава Латинске Америке и Карипског басена. 

Од двадесет држава ове Заједнице четрнаест је имало левичарске владе. 

Левичарски курс на подручју Јужне Америке имао је за резултат видне промене у свим сферама – од државне независности до смањења огромних социјалних разлика и побољшања квалитета живота већине, која је по правилу била сиромашна. 

Сматра се да је са левичаским владама у Јужној Америци ниво сиромаштва спао са 44% на 28%, да је деведесет четири милиона људи изашло из беде. 

Процес државне, економске и политичке независности, који је био резултат политике левичарских влада, сукобио се са дотадашњим колонијалним интересима на подручју Јужне Америке. Носиоци тих интереса предузели су све да левичарске владе дестабилизују, по могућности да их сруше и врате ове земље у пређашње стање.

 Први потези у том смислу су донели резултате. 

Финансијском, политичком и медијском подршком матичној десници смењене су левичарске владе у Боливији (2008. године), Хондурасу (2009. године) и Парагвају (2012. године). У преосталим земљама са левичарским владама изазване су економске кризе, подстакнут је парламентарни хаос у коме почињу и судски процеси шефовима ових држава (Бразила, Аргентине и Еквадора) и рушене су левичарске владе. 

У матичној средини десница је подршку добила од јавности која је била изложена медијској манипулацији финансираној и конципираној изван земље, али јој је у прилог ишло и расположење оних социјалних слојева који су се надали да би са променом власти квалитет живота био још бољи од оног који је управо постигнут. И, наравно, подршку је имала и од припадника социјалног врха који је у променама деведесетих година уклоњен са власти. 

Тако је извршена конзервативна рестаурација. 

Са изузетком Венецуеле, Боливије и Уругваја на подручју Јужне Америке враћено је време које је тамо владало до деведесетих година прошлог века када је почео процес државног, економског, политичког па и културног ослобађања. 

Cemeback неолибералне политике и њених интереса у Јужној Америци тријумфује кроз медије, ругајући се краху социјализма и победи „демократије“. 

Ти медији, при том, занемарују чињеницу да је Уругвај са својом још увек левичарском владом најразвијенија држава на Југу Латинске Америке и да Боливија са истом таквом владом, има високо респектабилне економске резултате који се не мере само регионалним критеријумима, већ глобалним. 

У рестаурацији деснице у Јужној Америци главну инструменталну улогу су имали медији. Преко њих се одвијала компромитација левичарских партија, влада и њихових представника и славила „демократија“. 

Овај повратак Јужне Америке на период пре деведесетих година, на рестаурацију марионетске деснице и марионетских влада, на успостављење колонијалне демократије, подржао је западни део међународне заједнице нудећи и даље прилично велика финансијска средства за очување стабилности прогнаног и поново враћеног конзервативизма. 

А левица на власти и левица у опозицији наставља да заступа и брани свој програм – борба против сиромаштва и великих социјалних разлика. 

Са левичарске тачке гледишта приватно власништво и тржиште нису у стању да смање сиромаштво и социјалне разлике. Напротив.

 Са левичарске тачке гледишта решење је у појачаној улози државе која треба под своју контролу да стави и економску и социјалну сферу, односно да употреби своје институционалне механизме за смањење сиромаштва и социјалних разлика. 

Овакав програмски приступ јужноамеричке левице интересима овог дела света има своје готово челичне разлоге. 

Према подацима Светске Банке око сто двадесет осам милиона људи Јужне Америке (23,2 одсто од укупног становништва) живи у беди и располаже са мање од два долара дневно. А 9,5 одсто има мање од једног долара дневно. 

Па тако они бедни и ови још беднији представљају корпус јада за који колонијална демократија нема интереса, па према томе ни намере да смањује, може се, напротив, десити само да га увећава. 

Левичарске резултате у смањењу сиромаштва и социјалних разлика игноришу јужноамерички медији, али евидентирају њихови финансијери и идеолози изван Јужне Америке.

  Из те евиденције су закључили да им са леве стране прети опасност која би могла да угрози идеолошку и финансијску позицију захваљујући којој остварују своје гаргантуовске интересе на рачун интереса других.

 Међутим тај корпус јада не располаже снагом која би вратила левицу са циљем да га смањи и укине. 

Тај циљ левица, изложена заједничким десничарским притисцима изван земље и у земљи, тешко може да оствари без широке подршке у својој средини – од стране која је изван корпуса беде. 

У сложеном амбијенту економске кризе, политичких сукоба, промена власти и медијске хистерије, тај, највећи део становништва живи у страху, тешко се оријентише, склон је калкулацији, сумњичав је и несигуран. Такав је недовољан ослонац левичарској политици радикалних промена у интересу независности и просперитета. 

Али историјска врата су пред Јужном Америком отворена крајем прошлог века и ма колика била виталност неоколонијализма тешко ће моћи на дужи рок да савлада пробуђену потребу за слободом и правдом овог света који их је вековима био лишен. 

Јужноамеричка левица располаже високом моралном свешћу о карактеру друштвене стварности у којој се налази, и прилично одговарајућом политичком свешћу о нужности и оправданости реаговања на њу. 

Да би однос према тој стварности био радикално, односно револуционарно, измењен потребна је свесна подршка интегрисане нације, вертикално и хоризонтално успостављање организације, функционална персонална структура, активна улога левичарске интелигенције .... 

У целини, један теоријско-политички концепт чији је недостатак био до сада најслабија тачка јужноамеричке левице.






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ