Прогнана и неизгубљена     

               ОД ДЕГРАДАЦИЈЕ ДО ФАВОРИЗАЦИЈЕ 
                    (Од феминизма до антифеминизм)                                                                                                                                                                                                                                          Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

 Током деветнаестог века у Европи и Америци дошло је до такозваног Феминистичког покрета. 
Његов циљ је био успостављање равноправности између полова. 
Тај циљ је био историјски и етички оправдан јер су се иза деветнаестог века налазили сви претходни векови у којима је та неравноправност била челична и континуирана и без наде да ће је нека, чак и најдаља будућност укинути. 
Осим те неравноправности светом су свих тих векова владале и друге – између класа, раса, народа и религија. 
Процес њиховог укидања се одвијао тешко и споро. 
Деветнаести век, а нарочито двадесети век су протекли, између осталог, и у напорима да се разлике ме
ђу људима смањују, са тенденцијом да се укину. 

Са социјалистичким револуцијама почело је укидање класних разлика, са процесом деколонизације расних, са формирањем међународних институција почео је процес укидања субординације између народа и дискриминације неких религија. 

Негде се у свим тим настојањима имало више успеха, негде мање, али је тенденција била извесна. 

Тако је дошло и до организованих напора да се смање разлике између полова са циљем да се укину. 

Ти напори су се одвијали у оквиру женског покрета, били су заступљени у сфери културе, уметности, политичких манифестација, у микро зони – породици и малим друштвеним групама. 

Током деветнаестог и двадестог века афирмацији потребе да се полови изједначе, учине равноправним, допринеле су и многе жене из јавног живота, као и из сфере уметности и научног стваралаштва. 

Њихов допринос је често био више индиректан него директан. Односно, њихов допринос је био мање резултат директне феминистичке агитације за равноправност између мушкараца и жена, а више индиректна порука да резултати стваралачког рада многих жена оправдавају разлоге за њихово изједначавање са мушкарцима (чијем је труду, због друштвене поделе рада, човечанство дуговало свој развој и напредак кроз историју). 

Марија Кири трајно је задужила науку својим открићем радијума, чија је примена и у позитивном и у негативном смислу обележила двадести век и савремено доба уопште. Као и десетине и стотине жена које су својим радом у области природних и примењених наука убрзале њихов развој. 

Вирџинија Вулф, Маргерит Јурсенар, Елза Триоле, Маргарит Дира, Елза Моранте, Перл Бак, Симон де Бовоар, Марина Цветајева, Ана Ахмадулина .... показале су, не само да су у књижевности дорасле мушким писцима, већ да су од многих боље, често и од носиоца највиших књижевних награда, и од Нобелове. 

Клара Цеткин, Роза Луксенбург, Александра Колонтај су својим научним, политичким, публистичким и јавним радом поставиле моћне темеље ослобађању и еманципацији женског рода у планетарним размерама. 

На други, и не мање значајан начин, заслуге за допринос афирмацији и еманципацији жена припадају Коко Шанел, 

Оријани Фалачи, Мајци Терези, Грети Гарбо - међусобно неповезани али драгоцени ешалон који је утро пут равноправности и слободи. Оријана Фалачи је отворила врата немалограђанском новинарству. Мајка Тереза, једном готово узвишеном хуманизму који суспендује многе претходне стандарде које су креирали мушкарци. Достојанствена, непатетична лепота Грете Гарбо компромитовала је баналност, вулгарност и ступидну наивност чија је комбинација у женској личности деградирала њен пол у целини, чинила га оправдано инфериорним. 

Коко Шанел се на трону модне идустрије дведесетог века нашла не само из естетских, већи и еманципаторских разлога – њене једноставне, готово скромне а лепе хаљине и ципеле, па чак и накит, ослободиле су женски свет догматске зависности од вековне патетичне инхибираности или ренесансне раскалашности које су се сукцесивно смењивале једанаест векова. Она је увела жене у зону слободе као што је то неколико деценија раније учинила Клара Цеткин а нешто касније Франсоаз Саган или Жана Моро у филму „Жил и Џим“ Франсоа Трифоа. 

Све оне нису биле феминисткиње, нису се тако представљале, нису се тако понашале, нити их је окружење као такве доживљавало. 

Али су својим стваралаштвом допринеле идеји и шансама равноправности више него њихове номиналне јавне заступнице. 

Чак би се могло рећи да су номиналне заступнице тих идеја и њихових шанси понекад стварале отклон у многим срединама према својим циљевима јер су им аргументи били углавном моралистички. 

Већ у деветнаестом, а поготово у двадесетом веку, идеја и уопште потреба за смањењем разлика између полова и успостављање равноправности међу њима, постаје реалнија захваљујући укључивању жена у рад пре свега у индустрији, а затим и у другим областима. 

Тај рад је захтевао перманентно стицање знања и образовања, не претерано спектакуларно, али континуирано потребно и у интересу радног процеса али и укупног развоја. 

Женска улога у области физичког рада није имала креативан карактер, али је у оквиру других делатности – култури у ужем смислу, образовању, здравству, постепено стицала та својства. 

Мање плаћене за исти рад као и мушкарци, мање цењене за исте резултате, некад чак и веће од оних који су постизали мушкарци, биле су оправдано незадовољне, али су свој положај дуго носиле као крст, прихватале га по инерцији старој читаву прошлост, или бар њен највећи део. 

Зато дуго није било енергичног и нарочито организованог женског протеста, а поготово неке озбиљније подршке са мушке стране.

Реакције су се догађале у оквиру неких женских удружења, асоцијација, струковних групација. Да заштите своја права и приближе се мушким, окупљале су се жене – писци, жене – сликари, жене – новинари .... 

Показало се, међутим, веома често да афирмацији њиховог стваралаштва, рада и успеха, препрека није њихов пол, већ недостатак дара и способности. 

Грчка песникиња Сафо, велика до данас, није то постала као чланица асоцијације жена – писаца, већ као за поезију високо надарена уметница коју није маргинализовала полна неравноправност. 

Као што ни српске сликарке Нада Петровић и Бета Вукановић нису своје слике излагале и постале славне захваљујући протежирању неког ликовног удружења. 

Није удружење жена писаца било родно место ни респектабилном литерарно-публицистичком трагу који су оставиле у српској култури Исидора Секулић и Нада Маринковић. 

У много случајева дешавало се да су за своје невелике успехе и одсуство озбиљнијег признања у области уметности, па и науке, жене тражиле изговор или утеху у деградираној позицији свог пола. Одбијајући, и пред самима собом да се суоче са истином да се просто ради о недостацима личних стваралачких или радних способности. 

Културна, али и шира јавност, није се много бавила карактером ових женских „уметничких“ окупљања. Третирала их је као зону од малог или готово никаквог културног значаја, са широкогрудом добродушношћу признавала им је право на деловање, није их ометала али их није ни нарочито подстицала. 

Постало је јасно да се иза „деловања“ многих или бар неких жена из овог корпуса не налази претежно тежња за равноправношћу већ потреба за коришћењем неравноправности као изговора за неуспех, као тобожње препреке за успех. 

Пошто је друштво избегавало да се са том истином суочи и на њу на време и поштено реагује, изговор као средство радног и друштвеног позиционирања се умножава, шири, легализује, стиче право грађанства. 

Захтев за равноправност све више се сводио на позивање на неравноправност као изговор за одсуство успеха да би се на крају почео да трансформише у захтев за привилегије. 

Рани, хумани, оправдани феминизам добио је својства радикалног, агресивног, милитантног покрета који захтева материјалне и статусне привилегије искључиво на основу пола. 

Та агресивност ће се већ у првој половини двадесет првог века показати као психолошко и морално насиље којим се неспособност, нерад и паразитизам покушавају да амнестирају а да профитирају на последицама тобожње неравноправности. 

Почињу да се формирају међународне организације жена – предузетника, жена – менаџера, припадница разних струковних удружења .... са обнародованим циљем да им се на међународном нивоу институционално, легално и легализовано олакша активност, омогуће уступци, прећутно занемаре извесне слабости. 

То би требало, са њихове тачке гледишта, да буде етички и уопште цивилизацијски допринос женској еманципацији, изједначавању са мушкарцима, коначно освајању слободе које су жене биле лишене вековима. Али тај пут до успеха и слободе није се показао као пут моралне природе. У протеклим вековима мушкарци нису постали ловци, војсковође, владари, директори, менаџери, предузимачи, научници, песници, гусари и гангстери као припадници одговарајућих мушких асоцијација, већ су то постали индивидуалним даром за лов, рат, пљачку, власт, науку и сликарство. Ако жене желе да имају успеха у оном чиме се баве треба да се ослоне на своје способности и на свој рад, а не да из безбедне заветрине струковног стада траже права само на основу свог пола. Да ли, на пример, Међународна женска парламентарна мрежа треба да скроман допринос националном парламентарном животу његових чланица објасни као последицу неравноправности полова. Или да недовољно активном и неафирмисаном полу буде једина одскочна даска за статус који без те даске не би стекао. Може се лако десити да досадашњи јачи пол почне да буде угрожен од још увек номинално слабијег, не зато што га је достигао у раду и стваралаштву, већ зато што користи глобални процес либерализације за осветничко намирење историјских дугова према јачем полу, као средство за реваншизам на који такорећи има право жртва вековне неправде. Рађа се једна нова неправда - мушкарци постају одговорни за незавидну позицију женског пола због своје осионости а не због законитости друштвеног развоја, односно поделе рада у којој су мушкарци били носиоци за друштво приоритетне активности. Тај стихијски женски реваншизам постепено ће се трансформисати у институционални кад му се придруже, а поготово кад се на његовом челу нађу припаднице лезбејске популације, која се у последње време умножава, легализује и тежи да постане доминантна у зонама приоритетног одлучивања. Милитантни феминизам ће суспендовати провобитни, оправдани и хумани. Тај милитантни феминизам добија знаке социјалне патологије и са много разлога изазива антифеминистичке реакције у савременом развијеном свету. Те реакције су спонтан протест против изопачености до које је дошло и обично су лаичке. Али их има које, са научне тачке гледишта, упозоравају на структуралне последице за друштво на свим нивоима – и вертикалним и хоризонталним. 1. Агресивни феминизам нарушава односе између полова у начелу, а нарочито оне у браку. Његова тренутна дестабилизација може да доведе до његовог постепеног укидања. 2.Тиме би се друштво могло наћи у опасности од денатализације, односно демографске негације. 3. У текућим приликама у породици је већ нарушен традиционални, досадашњи однос између родитеља и деце демонтирањем одговорности и улоге оца на рачун приоритетне улоге мајке, успостављен на приципу либерализације која, у принципу, подрива и деградира ауторитет родитеља, до његовог потпуног укидања. Легализација и експанзија агресивног, радикалног феминизма угрожава биолошку и социјалну природу човековог живота. Суочавање са том опасношћу се одлаже а постојеће манифестације игноришу. Фондови за помоћ деци и такозване социјалне куће, осим оправдане намере да егзистенцијално заштите жене и децу од сиромаштва и насиља где их има, имају и индиректну улогу социјалног реваншизма и хомосексуалне нетрпељивости према двополном животу. У конкретним ситуацијама они су освета лезбејске мржње али и освета неостварених и невољених жена. Институција алиментације обавезује само мушкарце и када су незапослени, и када су сиромашни и када су болесни. Жене том обавезом нису обухваћене, чак и када су запосленије, богатије и здравије од другог родитеља. Вештачко оплођавање могло би временом да сведе мушкарце на пуко индиректно средство за репродукцију о чијем би квалитету и квантитету одлучивале искључиво жене. Легализација и популаризација истополних веза шириће подручје новог полног идентитета, смањиће разлике између полова, може се лако десити и да инаугурише нови, трећи пол, чија би биолошка и психолошка својста деградирала, односно суспендовала својства претходна два пола. Процес глобалне либерализације у начелу би, наравно, требало да има један моћан еманципаторски исход. По природи ствари њим би требало да је обухваћена и равноправност између полова. Када је реч о самој идеји глобализације, која је иначе историјски нужна и оправдана, њој прети опасност од глобалне колонизације и успостављања глобалног империјализма. А кад је реч о либерализацији као хуманом и еманципаторском процесу, њему прети опасност да то не буде због идиотизације медија, релативизације морала, денатурализације човека и природе, смањивања и суспендовања разлика између полова, духовне пауперизације, депопулације планете, фетишизације робе, доминације потрошачког над духовним животом, апсолутизације релативизма .... Од кад постоји свет еманципаторски процеси су били изложени опасности да се трансформишу у свој антипод, или бар да се компромитују толико да их се одрекну и њихови родоначелници и аутори. То је била судбина многих религија, филозофија и идеологија. Завршавале су на странпутици или су водиле у амбис. На жалост човечанство није склоно да извлачи поуке из своје прошлости. Многе револуције су кроз историју биле неизбежне, да их није било не би било развоја и прогреса. Али њихови тобожњи пратиоци, карикатурални деривати, на време неидентификовани као такви, често могу да доведу у питање добро за које се њихова матица својевремено определила.    






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ