Ратко Крсмановић 

МИРИС НАФТЕ И ПЉАЧКАШКА НАРАВ АМЕРИЧКОГ ИМПЕРИЈАЛИЗМА ИЗАБРАЛИ ВЕНЕЦУЕЛУ, ЧИЈА ЈЕ ЈЕДИНА КРИВИЦА ШТО ЖЕЛИ ДА  САМОСТАЛНО РАСПОЛАЖЕ              СОПСТВЕНИМ ЕНЕРГЕТСКИМ ДРУГИМ                                                                 РЕСУРСИМА                                                                                                                                                                                                    

          Обраћање учесницима Скупа подршке народу Венецуеле и председнику Николасу Мадуру дана 2. фебруара 2019. г. испред Амбасаде БР Венецуеле у Београду, Симе Лукина Лазића бр. 10

                        Моје данашње обраћање је праћено бригом и узбуђењем. Не зато што ћу вам открити нешто што већ нисте знали, већ због претеће опасности над земљом пред чијом Амбасадом смо се окупили, да топлином своје љубави према Венецуели, да поштовањем према председнику Мадуру, поделимо забринутост, изразимо солидарност са народом Венецуеле и пружимо своју подршку легитимно изабраном председнику. 

Наша брига је увећана жестином и снагом западог ветра усмереног на саме корене идала слободе и независности. Данас Венецуеле, јуче Сирије, Либије, Ирака, Југославије… А сутра? 

Страх од неизвесности сутражњег дана чини свет згрченим, уплашеним и инертним у односу на патње жртава неоколонијалних империја. Зато је природно да смо данас овде. Да отворено и гласно кажемо оно о чему цео свет шапуће, носећи згрчени јаук под сопственим језиком због неправде и насиља над БР Венецуелом. Пред силом која “бога не моли”. Ми одавно живимо са моралном и љдском максимом: “Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом…” 

Американцима је поодавно тесна њихова Северна Америка. Стално ишту да се шире. Стално ишту туђе. Стално ишту несреће и страдања. Не маре за брутално кршење међународних принципа као темеља мира и стабилности у свету. Не маре за страдања и жртве. А страдања стално прате и оне срамне издаје, поткупљивост, вазална нарав и полтронство. 

Када Американци бирају жртву, најпре смишљају њену “кривицу”. Смишљају лаж коју снагом своје политичке моћи намећу као збиљу. Тако су мирис нафте и пљачкашка нарав америчког империјализма изабрали Венецуелу, чија је једина кривица што жели да остане слободна и самостално располаже сопственим енергетским и другим ресурсима, да одлучује о развојном путу и бира своје непоткупљиве представнике власти. 

Сваки луч слободе је прст у око велике империје! 

Сваки идеал правде, једнакости и солидарности је отров за капитал-однос на коме почива империјализам, а који је родно место и самог фашизма. 

Империја је навикнута на данак у нафти и крви. Лажима и ратним бубњевима заглушују истину. А Венецуела се брани и истином. Брани се снагом и вољом венецуеланског народа. Брани се легатима Боливара Ослободиоца као и делом Команданта Чавеза. А тих легата не би ни било, бар не у таквом обиму и облику, да није било страдања, тескоба и патњи услед империјалног насиља. 

Однос САД према председнику Мадуру је мотивисан пре свега економским, али и идеолошким и империјалним разлозима. Жели се спречити понуђена слика читавом колонијалном свету о могућности решавања садашње трауматичне стварности. Венецуела Уга Чавеза је била опасни генератор растакања света империјализма, што је иначе историјски незадржив, цивилизацијски неизбежан и оправдан процесс. 

По среди је обрачун са земљом коју годинама исцрпљују санкцијама и притисцима, инструментализујући корумпиране режиме појединих земаља, дресиране криминалце и охрабрене вазале као чиниоце немира у земљи. Као што нико није могао зауставити ратну машину 1999. у агресији на СР Југославију, тако ни данас, нико добронамеран не поседује механизме за прекидање агоније венецуеланског народа. 

Оно што они називају богатством, је данас у рукама неколико промила одабраних, који живе у страху од онога што би њихови поданици могли видети на примеру Венецуеле, чини их нервозним и несношљиво агресивним. Зато, не бирају средства, да уз помоћ санкција и насиља - униште привреду ове богате земље, не би ли производњом беде доказали немогућност опстанка социјане државе какву је устројио Чавез. Народ Боливарске Републике Венецуела скупо плаћа свој избор, али је Чавезов искорак из “историје” намењен колонијалним народима, окрепљујући светионик и дивовски подвиг, што несмањеном снагом указује на могући, другачији и праведнији пут у будућност човечанства. 

Слобода је потреба и својина слободољубивих људи и народа. 

Срећа је својина слободних људи. 

О каквој срећи могу говорити они који газе слободу других? 

О каквом благостању могу говорити они који живе од пљачке других? 

Желимо председнику Мадуру да истраје на тешком задатку очувања слободе и суверености, и изражавамо велико поштовање према њему и венецуеланском народу. 

У Београду 02.02.19.
                                                          
                                                                                       
                                                                                      

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ