Прогнана и неизгубљена 
                                        НЕДИЛЕМА                                       
   Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Већ годинама политички живот у Србији се одвија у знаку дилеме – Европска унија или Русија. То преведено на банално одприлике треба да значи - којој се страни света и каквој политици треба приклонити.  

Не на коју би се од те две стране света, односно две политичке оријентације, требало оријентисали, већ коју би смо ми од те две адресе одабрали да такорећи буде и наша.  

Прикључивање Европској унији би то, разуме се, и подразумевало. Економски, политички, социјални и културни живот у земљи би био усклађен са правилима игре која важе за Европску унију. То је и нормално. Адреса би била једна. И присталице те политике, у власти али и у јавности, би били задовољни.
                                 
Они који подржавају Руску федерацију као адрасу на коју треба да се држава и друштво оријентишу доживљавају на сличан начин ту оријентацију. И у том случају би све сфере друштвеног живота биле усклађене са политиком која се тамо води.   

.На известан начин та дилема и та атмосфера подсећају на не предалеку прошлост – на прилике најпре у Србији, после ослобођења од Турака, када је формирана држава, а касније и на сличне прилике у Југославији између два рата.  

Две династије су се међусобно разликовале по избору патроната над земљом који су бирале.  

Једна је бирала Беч за политичког мецену, друга Москву (кад је била престоница Руска царевина). Док су биле живе те две царевине неко од та два царства било је надлежно за нашу земљу. Или Аустро-угарска или Руска царевина, али никад српско, односно југословенско краљевство. 
                                                                                         
 Народ је надлежност за земљу изван земље сматрао такорећи подразумевајућим стањем. И сам се делио по избору надлежности. Интелектуалци, али и шира јавност, испољавали су јавно та два афинитета.     

 Једни су били склонији Аустро-угарској, односно европској организацији државе као модерном виду друштвеног живота. Давали су у сваком погледу предност европској култури у коју су спадала германска и романска државна и друштвена искуства.                                                                                                                                          

Други су налазили да је Русија земља на коју се могу и ослонити и угледати, ближа због словенства и православља који су нам заједнички и да та блискост представља темељ подршке и заштите моћног царства и темељ друштвеног обрасца по коме треба да живимо .
Када су комунисти 1941. године дигли устанак против фашизма међу народом који се прикључио устанку била је присутна и жеља за подршком совјетској земљи због њене социјалистичке оријентације и грандиозне антифашистичке борбе.


После кратке идеолошке и политичке блискости социјалистичке Југославије са СССР-ом која је окончана 1948. године у наредним деценијама социјалистичка Југославија је водила светску спољну политику. Светска – значи срдачна и рационална сарадња са свим земљама. И на Истоку, и на Западу, и на Северу, и на Југу. Није се прикључила ни једном од два моћна блока који су владали светом, односно који су поделили свет и увели га у Хладни рат који је трајао скоро четрдесет година.

А сама Југославија је била иницијатор за окупљање свих земаља изван ова два блока на платформи мирољубиве и равноправне сарадње у интересу свих земаља и свих људи. 

У последње време у Србији је активирана дилема о избору - Европска унија или Руска федерација, у бољем испољавању те дилеме као о избору између Запада и Истока. У интересу превазилажења те дилеме често се ипак истиче потреба за равноправном сарадњом и са једном и са другом страном, и са Бриселом и са Москвом, позивајући се притом на Титову политику која је на исти начин балансирала. 

Међутим, та политика није ни на који начин балансирала између Вашингтона и Москве. Та међународна политика је била светска у најбољем смислу и у великој мери антиципаторска. Ако човечанство преживи фазу текуће малограђанске ускогрудости, империјалне халапљивости и левичарског кукавичлука, сви ће народи и њихове државе сарађивати између себе настојећи да граде заједнички свет.
                               
А што се тиче дилеме - Европска унија или Руска федерација, она је крхка и неоснована.
                                  
Свет се не састоји само од те две адресе, нити те две адресе једине гарантују мир и просперитет Србији (иако се у Србији сматра да могу бити угрожене без једне од тих адреса).

                                  
Као што нису ни једине адресе са којима се може успоставити економска, технолошка, научна и културна сарадња у нашем интересу, али и у заједничком интересу.  

Чак ни улазак Србије у Европску унију не би смео да јој апсолутно веже руке за све те сарадње. То јест, ако би та могућност као опасност постојала, онда Европска унија не би ни требало да буде адреса ка којој се Србија упутила. 

                                 
Од блиске сарадње са Руском федерацијом таква опасност Србији не би могла да прети, не постоји никаква организациона форма у том односу која би Србији ограничавала контакте са осталим светом, бар не радикално, бар не на штету економског развоја и друштвеног стандарда.
                                  
У савременом свету мале и сиромашне земље, а поготово мале као што је Србија, не могу постићи апслолутну аутономност, независност, не узимајући у обзир мишљења и интересе великих сила, па чак ни мишљења и интересе најближег окружења.
                                  
О приликама у свету и односима међу државама и народима се, нажалост, не одлучује у Уједињеним нацијама. О тим приликама одлучује се у билатералним односима између великих и моћних земаља какве су у овом тренутку САД, Руска федерација и Кина. (Извесну улогу у том смислу има и други ешалон у који спадају неке од земаља Европске уније, Јапан, Индија, Иран, Бразил, ...) 
                                 
Мале земље треба да имају у виду ту стварност, али због тога не морају нужно да се приклоне ни једном царству. Уважавајући сваку добру намеру и настојећи да избегну лоше, могу да постигну економски и културни развој, али и да сачувају национално и државно достојанство.
                                  
Таква политика је наравно веома тешка, али је могућа. Она је изводљива са протагонистима који су за њу опредељени и који су способни да је заступају.  

То би требало да је заједничка платформа малих и сиромашних земаља. Али и обавеза прогресивних људи у великим, развијеним и моћним земљама - на њима је да подстакну ограничење државног и националног егоизма у сопственој земљи у интересу општечовечанског прогреса и мира.  

Јер, у крајњем случају, ако би општечовечански мир и прогрес били угрожени, онда би у том случају били угрожени сви, и они који су их угрозили.
                                  
Жртве имепријалног егоизма, ма са које стране долазио, били би и његови заступници. У својој егоистичној заслепљености не виде да би на ломачи коју су запалили за друге горели и сами.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          

                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Од истог аутора:
    БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ
    ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ
    ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ
    СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
     ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ И ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ
     НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА
     СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
     ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
     ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
     ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
      БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
      НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
      АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАМ
       

                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ