Прогнана и неизгубљена   
ЕВРОАТЛАНСКА СУБОРДИНАЦИЈА И             ЕВРОАЗИЈСКА КООРДИНАЦИЈА                          
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

 Слабе тачке Европске уније су добиле право грађанства и у земљама чланицама. Дуго су их наводили и образлагали представници земаља које Унији нису припадале или зато што оне нису хтеле да јој припадају или зато што она није хтела да јој припадају. 

На почетку формирано уверење да је Европска унија оптималан облик организације европског живота временом су довеле у питање многобројне тешкоће које су се увећавале. 

Данас би се оне симплифицирано могле свести на следеће. 

1. Неравноправан однос између чланица Уније. Хијерархија која међу њима постоји поделила их је на европску метрополу и на европске провинције. С тим што и међу провинцијама постоји хијерархија. 

2. Одлучујућу улогу у метрополи од почетка су имале три најјаче еворпске економије – немачка, британска и француска. Мада је и међу њима постојала лака хијерархија – временом су немачка економија, па прама томе и немачка политика, постале доминантне. 

3. Европска унија функционише као наддржава којом влада имперсонална моћ европског тржишта. 

4. Процес одлучивања ове наддржаве се одвија по бирократско-административној процедури која би била конкуретнта и Левијатану да се догодио. 

Политички став који је заузет у метрополи, а који се односи на провинције, реализује се по процедури која је апсолутистички нормативна и средњевековном окрутношћу временски пролонгирана. 

Овим процесом доношења одлука Европске уније обухваћене су често и земље које нису њене чланице. Европска унија је у своју надлежност укључила и оне средине за које је проценила да има интереса за надлежност над њима, односно, за које је добила сагласност од прекоокеанске администрације за право на надлежност над њима. 

5. Чланице Европске уније су у перманентној опасности да доведу у питање свој идентитет. 

Рестриктиван однос Европске уније према њиховој националној биографији својих чланица, а посебно према традицији, заснован је на образложењу да је то цивилизацијски прилог креирању заједничког, европског друштва (бића). 

Међутим, његова својства још нису дефинисана и неће бити у догледној будућности, али се у међувремену може десити да својства појединих народа и нација буду трајно угрожена. 

6. Земље чланице су такође суочене са праксом укидања или довођења у питање социјалних тековина које су у њима постигнуте и које су их својевремено чиниле „квалификованим“ за чланство у Европској унији. 

Ради се о правима везаним за рад, становање, здравствену заштиту, образовање, .... 

Степен у коме су та права била заступљена учинио их је респектабилним адресама за чланство у Европској унији и био најава цивилизацијског стандарда којим се Унија одликује и на чијим темељима има намеру да гради своју будућност. 

Међутим, те социјалне тековине су у многим земљама, чланицама Уније, суспендоване и са правом изазвале незадовољство.

 Грађански и синдикални протести нису донели резултате јер су националне владе тврдиле да мењање социјалних прилика не спада више у њихову надлежност. Та надлежност је пренесена на Европску унију, која је, међутим, била генератор социјалних промена које су у овим земљама доживљене као социјална катастрофа. 

7. На незадовољство чланица Европске уније приликама у земљи генерисаним из политике Европске уније, која се повремено манифестује као жеља за напуштањем Уније, она, Унија, одговара претњама. 

Те претње су политичке, економске и социјалне природе.

  Колико су оне реалне, односно погубне, тешко је предвидети. За сада је извесно да Европска унија може да формира своје, дакле, марионетске владе, тамо где је за то заинтересована. Уз мање или више прећутну сагласност прекоокеанског „партнера“. 

8. Однос Европске уније са САД се формално третира као партнерски, а фактички се ради о субординацији. Тога су свесне и чланице Европске уније, чак и оне које имају доминантну улогу у њеном функционисању, али тај однос за сада не може да се промени. 

Огромна економска моћ Европске уније не кооренсподира са одговарајућом политичком улогом Европске уније у свету. 

Домашај те улоге креира цивилизацијски џин који би либералнијим односом према Европи направио од ње свог конкурента. 

Зато су многи потези од стране америчке администрације усмерени ка пауперизацији Европе. И према потреби, и ка њеној дестабилизацији. 

9. Истовремено, политика Европске уније, кад је у питању Руска федерација, не доприноси јачању економске и политичке сарадње. Напротив. Та се сарадња минимизира и пролонгира. 

Постоји билатерална сарадња појединих чланица Европске уније са Руском федерацијом, али таква одговарајућа није успостављена са Руском федерацијом на нивоу Уније. 

Ових, и других слабих тачака Европске уније свесна је већина земаља у Европи, чак су их свесне и земље које су њене чланице. 

Разуме се да је свест о приликама у Европској унији, и у самој Европи, присутна у свету уопште. 

Реакције на слабости Европске уније су различите и често противуречне. 

Једни се надају да ће Европска унија решити текуће проблеме и да ће се ипак трансформисати у заједницу европских народа које ће бити у њиховом интересу. 

Други верују да су квантитет и квалитет проблема толики и такви да Европска унија нема шансе за дужи живот, да ће се у најбољем случају сама угасити, немоћна да савлада тешкоће које је сама изазвала или да ће се, у горем случају, то догодити кроз сукцесивне социо-политичке трауме у којима ће се наћи земље чланице и тиме демонтирати заједницу која је била жртва империјалног егоизма своје метрополе. 

Истовремено, прилике у Европској унији су подстакле процесе удруживања широм планете које имају за циљ или да се супроставе империјалној политици Европске уније или да само покажу на свом примеру како би процес повезивања и удруживања нација и држава (па и људи уопште) требало да изгледа у савременом свету. 

Односно, како да тај процес буде у интересу оних који у њему учествују, а при том не на штету оних који су ван њега. Осим, наравно, ако они ван њега нису ненаклоњени онима у њему. 

Тако је, између осталог, дошло и до концепта Евроазијске уније. 

Тај концепт претпоставља, пре свега, принцип равноправности чланица заснован на равноправности интереса. 

А, затим и принцип солидараности – богатији у заједницу улажу више на почетку, а то улагање би требало да им се врати у оном временском периоду који заједно процене да је потребан да се пројекат у коме сви учествују реализује. 

При том би улога државе у контроли финансијског капитала била одлучујућа, чиме би он био заштићен од корпоративних интереса и манипулација.  

Овај начелни концепт захтева додатну операционализацију. 

Време ће показати да ли ће та концепција и њена операционализација бити не само антипод Европској унији, не само евроазијски одговор евроатлантским проблемима, већ и ефикаснији и хуманији цивилизацијски образац за повезивање и удруживање народа и држава у првој половини двадесет првог века. 

Тај век је имао динамичан историјски и старт и ток, па се могу очекивати нови потези којима би требало да буду превазиђени недостаци претходног времена. 

Ни једно доба није пропустило прилику да се потруди да буде боље од претходног. У целини је и успевало да то буде.                                                                                                                                                                                  






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ