Прогнана и неизгубљена    
МОНЕТИЗАЦИЈА И ЕСТРАДИЗАЦИЈА У ФУНКЦИЈИ ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈЕ И ПАЦИФИКАЦИЈЕ                                                                                                                                            
Пише: 
МИРА МАРКОВИЋ 

Хуманистичка улога спорта била је мотив са којим је дошло до његове интеграције у човеков социјални и индивидуални живот. 
Таква улога је континуирано била присутна, али је ту улогу нарушавала злоупотреба којој је спорт врло рано и нажалост био изложен. 
Његова биолошка и социјална злоупотреба почела је брзо и одвијала се паралелно са напорима у првим цивилизацијама да он допринесе менталном и физичком здрављу. 
То јест, брзо се показало да се, када је реч о здрављу, оно односило само на здравље мушке популације владајуће класе. 
Том здрављу и квалитету њиховог укупног живота је требало да допринесу припадници невладајућих социјалних средина. Њихова физичка активност, која је требало да се третира као спорт, била је у функцији социјалних и културних, а у ствари доколичарских потреба естаблишмента. 
То је била улога гладијаторских игара у Старом веку, на пример, и лова у европским монархијама неколико векова касније. 
Постмонархистичко, модерно доба, учинило је све што је сматрало да треба учинити да би та прошлост остала далеко, углавном запамћена по злу. 
Спортско образовање је институцијализовано, а бављење спортом је временом постајало масовно. Временом је такође дошло и до првих облика његове професионализације. 
Њена сврха била је мотивисана потребом да спортска активност у свим областима буде испољена на највишем нивоу, професионализам је могао да је у том смислу најбоље или највише репрезентује. 
И то се наравно почело да догађа. Бар у почетку. 
Финансијски, и уопште материјално, а затим и организационо, готово институцијализоване, многе спортске гране су своја најбоља својства могла да изразе у професионалном аранжману који је био под покровитељством државе. 
Најпре спортски клубови, затим репрезентације и међународна такмичења клубова, односно светска такмичења државних репрезентација, учинили су спорт темељним обележјем савременог друштва и на националном и на глобалном нивоу. 
Слаба страна професионализације спорта била је, између осталог, и комерцијализација, најпре у националним размерама а затим и у међународним. 
Почело је да се формира спортско тржиште у већини спортова, а нарочито у масовним, односно у најпопуларнијим. Пре свега у фудбалу. 
Фудбалски клубови су постали у многим срединама агенције за продају и куповину играча. Играчи су постали роба. Додуше, скупа и све скупља. 
Од цене те робе живели су играчи, али и организатори и власници игре. 
Монетаризација спорта је компромитовала професионализам и деградирала спорт. 
Ако се има у виду да се истовремено одвијао и процес естрадизације и спорта и учесника спорта – играча пре свега, али и тренера, менаџера и осталих руководиоца, постала је реална опасност да спорт губи своју примарну улогу – допринос физичком и психичком здрављу и интегритету личности и хуманој индивидуалној и групној социјализацији. 
Та опасност је утолико већа уколико долази из сфере у којој је спорт требало да се манифестује на најбољи начин. Монетаризација и естрадизација врхунског спорта угрожавају сврху спорта уопште, његов смисао. 
Спорт је постао ексклузиван, елитистички, скуп и мотивисан материјалним интересима и потребом за естрадним експонирањем. 
А масовност, као један од његових циљева, бар у двадесетом веку, је суспендована. Некадашњи, односно потенцијални учесници спорта су се полако трансформисали у навијаче. Уместо физички и социјално активних личности, заинтересованих играча, они постају пасивне и деперсонализоване индивидуе, посматрачи туђе игре, лишени жеље да у њој и сами учествују, али и задовољни позицијом у којој се налазе. 
Њихову могућу енергију за игру апсорбовало је посматрање игре. Агресивност, или у бољем случају живописно екстравертно испољавање емоција, емитују енергију која би иначе била коришћена у спорту када би у њој учествовали. 
Оваква слика спортске стварности показује да и у сфери спортске игре и у сфери оних који је активно подржавају постоји огромна физичка и социопсихолошка енергија. Природа те енергија је ирационална и несврсисходна. Њена прилична, често велика снага, би у поштеном али и рационалном свету могла да буде искоришћена у социјално праведније, друштвено корисније сврхе. 
У сврхе организованог колективног ангажовања, протестног и креативног, за промене у циљу хуманизације и еманципације и данашњег и сутрашњег дана.                    






                ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ