Својим оценама да је „Хаг одлучио да закључак о Милошевићевој невиности ’сахрани’ негде дубоко у текст пресуде лидеру босанских Срба Радовану Караџићу” Кларк је уздрмао светску, али и домаћу јавност, која се поделила кад је реч о улози Милошевића, а тиме и Србије у рату у БиХ.
Међутим, иако је Кларкова одбрана Милошевића (заснована на ономе што је проучавањем пресуде дуге 2.590 страница открио амерички истраживач и новинар Енди Вилкоксон) представљала праву „бомбу” и прст у око онима који сву кривицу за злочине током деведесетих година 20. века стављају на душу Милошевићу, истина о улози бившег председника Србије утврђена је још пресудом Међународног суда правде у фебруару 2007. године. Тада је, наиме, како за „Политику” подсећа Тибор Варади, професор међународног права и један од адвоката Београда у спору по тужби БиХ против Србије за геноцид, суд у Хагу рекао да се злочин геноцида не може приписати Србији, односно ни Милошевићу ни Србији.
„То је једносмислено речено и не може бити спорно. МСП се није изјаснио о ратним злочинима који не достижу ниво геноцида јер није имао надлежност за то”, каже професор Варади.
На опаску да ли то значи да је оно што је сада Хашки трибунал урадио ослобађајући Милошевића кривице за геноцид у БиХ, Међународни суд правде учинио одавно, Варади каже: „Одавно, једносмислено и директно”.
Он подсећа да је Суд правде те 2007. године констатовао да је почињен геноцид у Сребреници, али да се то не може приписати Србији.
„То је директно утврђено, а не у спору који је водила нека трећа држава. Али, то није новост”, каже Варади. У пресуди је, подсетимо, констатовано да „Србија није била ни саучесник у геноциду, иако је закључено да је СРЈ током рата пружала војну и финансијску подршку српском становништву у Републици Српској”. Веома сличан закључак извео је у марту ове године и Хашки трибунал, пресуђујући Радовану Караџићу. У параграфу 3460 пресуде лидеру босанских Срба на који се позива Кларк критикујући Трибунал и међународну јавност, стоји да је Слободан Милошевић „делио и подржавао политички циљ оптуженог и руководства босанских Срба да очувају Југославију и спрече одвајање или независност БиХ”, те да је им је Милошевић пружио помоћ у оружју и људству. Али се такође, кад се говори о Милошевићевој улози, додаје и да докази показују да је између Милошевића и руководства босанских Срба дошло до супротстављених интереса, те да је Милошевић износио критике и неслагања с политиком и одлукама руководства босанских Срба, због чега се „веће није уверило да постоји довољно доказа у овом случају да се закључи да се Слободан Милошевић сложио са заједничким планом”, те да Милошевић није био део удруженог злочиначког подухвата.
Говорећи о правној тежини оваквих доказа и закључака, Варади истиче да се „Милошевић може осудити или ослободити само у поступку који се води против Милошевића”, те да је „одлука о Караџићу ипак само одлука о Караџићу”. Ово што је у спору против Караџића утврђено о Милошевићу, како каже, може бити доказ у историјским расправама, „али то је ипак пресуда Караџићу, а нечија кривица се може утврдити или негирати у спору где је тај окривљени у главној улози”.
Саговорник „Политике” укључен у рад међународних судова каже да је у деловима пресуде Караџићу потврђена не само Милошевићева невиност за геноцид у Сребреници, него и за злочине у општинама у БиХ за које је тужилац Серж Брамерц окривљавао Караџића, укључујући и опсаду Сарајева.
„То није ослобађање, али је екстремно значајно да Караџићево веће сматра да Србија није одговорна. Хашки трибунал је, заправо, отишао даље од пресуде Суда правде, јер се она односила само на Сребреницу, а Караџићу се није судило само за Сребреницу. Наравно, ово нема снагу пресуде, али има снагу онога што се у праву зове ’дикта’, односно оно што суд закључи у пресуди, а што се не односи непосредно на предмет судског поступка”, објашњава наш саговорник и додаје да су у праву они који тврде да је реч о историјски значајним доказима.
Уосталом, како подсећа, Милошевић, за разлику од, рецимо, Фрање Туђмана, ниједном пресудом није оглашен кривим за учешће у Удруженом злочиначком подухвату (УЗП). У случају Туђмана то је констатовано пре три године у „случају Прлић”, кад је у пресуди шесторици Хрвата речено да су УЗП у Херцег-босни предводили Туђман, Шушак и Бобетко.
Ових дана и један италијански новинар прикључио се нападу на Хашки трибунал. Новинар Ђулијето Кијеза на порталу „Глобалист синдикејшн” написао је да је „Запад уништио Југославију, убио Милошевића и оптужио га за злочине које он није извршио”.
Саговорник нашег листа закључује да је ова пресуда важна и због тога што је у њој СДА из БиХ тражио основ за ревизију поступка за геноцид против Србије, али је оваквим закључцима „изгубио тло под ногама”.
