ОПРОШТАЈНО ПИСМО МАРИЈЕ МИЛОШЕВИЋ ОД МАЈКЕ ПРОФ ДР МИРЕ МАРКОВИЋ

Драга мама, никада нећу добити поруку од тебе: "Ћао душо мамина, да ли си будна?" 

Зато не желим више да се пробудим и да угледам празан телефон - телефон за маму. Био је то прво телефон за тату, па телефон за маму...Па шта ћу сад? Али не смем да се не пробудим док не завршим све што сам ти обећала.

  - Пре свега, књигу ћу да завршим на најбољи могући начин, написаћу предговор, овога пута ја уместо тебе и биће црвене боје - "црвене, црвене као заставе што су уплетими мајко две траке у косу, нек поносно стоје на срећу и радост републике моје". Дакле, биће боје као из те наше омиљене песме, када смо биле мале за празник - 29. Новембар.

 - Али сада душо, те наше земље више нема и много ми је жао што си одлучила да будеш овде, да ти и тата будете овде сами, овде где Марко и ја никада нећемо доћи. А драго ми је што не можеш да читаш све оно што од 14. априла пишу о теби - што би рекао Бобан "Глебелс је мала беба за ову пропаганду против нас у српским медјима. 

Сада те више ништа не боли, остало је да боли мене што те нема, што си овде, што је неправда... 

- Ово више није Србија Драгог Милетића, али ја разумем да ти желиш да будеш близу својим коренима, баш као и ја - навела је Марија. 

- Мило моје мало партизанско дете, мамице моја мила и нежна, хришћанко православне вере , ти знаш да имаш 40 дана да нађеш тату и почивајте у миру на оном, какав год да је - бољи је од овог света. 

А ја ћу доћи. 

Воли вас највише на свету ваша Марија.

                    
                  

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ