Преносимо  
ПРЕСТАНИТЕ С КАМПАЊОМ ПРОТИВ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА. НЕУСПЕШНА ЈЕ!
Урош Шуваковић  
"Збиља",април-мај-јун 2018.

Неки политичари и медији као да се утркују у кампањи против већ дванаест година покојног пред¬седника Југославије и Србије и Соција-листичке партије Србије Слободана Милошевића.

Рачунајући на заборавност шире јавности, а и површност дискусија које се воде, они пласирју разне лажи, како би допринели сатанизацији највећег српског државника друге половине ХХ века. Ослањајући се на здрав разум и осећај за правду, та им кампања у народу не полази за руком. Ипак, то не значи да јој се не треба супротставити чињеницама.  

У овом тексту немам намеру да износи своје мишљење и ставове о председнику Милошевићу; они су јавности добро познати. Не желим, такође, ни да подсећам на упозорења председника Милошевића у његовом пророчком говору између два круга председничких избора 2. октобра 2000. у погледу тога шта ће се све десити Србији уколико се власти докопа ДОС (ОВДЕ) Желим да подсетим само на неке чињенице, а у вези са оним за шта се он жели дискредитовати првенствено као човек. 
1. Убиство Славка Ћурувије се десило током НАТО агресије на нашу земљу. Све је организовано тако да сви трагови упућују на припаднике тадашњег РДБ-а којима се суди за тај злочин. Поставља се, међутим, неколико питања: а) који је мотив Слободана Милошевића да нареди убиство Славка Ћурувије? Па тада је било толико опозиционих медија, да у смислу гушења медијске слободе то ништа не би значило. Не треба заборавити да је опозиција била на влсти у многим градовима, да су сви они имали локалне телевизијске и радио станице, локалне новине и сл. Ту треба додати и "Блиц", "Нашу борбу" која је прерасла у "Данас", практично све недељнике, итд. Осим тога, у том тренутку је одлуком Савезне владе заведена цензура2, која се иначе заводи у ратном стању у свакој држави. Дакле, контрола се могла успоставити над писањем свих медија, на потпуно легалан начин. То нас води закључку о непостојању мотива државе да се упусти у политичко убиство. Ако се сетимо старог начела римског права цуи боно (коме иде у корист извршење злочина), јасно је да убиство Ћурувије није ишло у корист Слободана Милошевића и тадашње власти. Објективно, ишло је у корист оних који су хтели да посеју панику у Србији (НАТО, ДОС), неке стране обавештајне службе, посебно из окружења, нарочито када се зна да је Ћурувија пре новинарског позива радио као аналитичар у Савезној СДБ. Свакако, не би требало занемарити ни неке баналне, личне интересе из користољубља б) зар би убица професионалац оставио живог сведока убиства, што је случај са Ћуривијиним убицом који је поштедео живот госпође Прпе; в) зашто се упорно не прихвата сведочење госпође Прпе да убица није тај кога је означило Тужилаштво, иако је она једина видела убицу? г) можда би стављање на увид суду података о Ћурувији и Прпи којима верујем да располаже данашња БИА, било од користи за откривање налогодаваца и извршилаца злочина? Дакле, много је упитника, али се намеће један несумњив утисак: човек који је мртав - убијен у садејству хашког трибунала и ДОС-а који га је тамо испоручио - не може да се брнаи од оптужби, па га је најлакше и оптужити. Наравно, Милошевићу никада за ово није ни суђено, већ је његовој дискредитацији злоупотребљавано правосуђе кроз "образложења" оптужнице и пресуда што су медији пласирали, као и од стране политичара за које је општепознато (и документовано) да су били најбољи пријатељи тзв. земуснког клана. 
2. Убиство Ивана Стамболића. Овде је важна хронлогија догађаја. Неколико аутономашких партија из Војводине желело је да кандидује Стамболића за председника СРЈ. На састанку са представницима америчких и британских служби у Софији 4. августа 2000. речено је и Стамболићу и његовим промотерима да је заједнички кандидат ДОС-а др Војислав Коштуница. Образложење је било да је он "умерени националиста" и да њихова истраживања показују да он може да победи на изборима Слободана Милошевића. Рок за предају кандидатура истекао је у поноћ 24. августа 2000, а Стамболић је нестао сутрадан, 25. августа 2000. када је његова породица то пријавила полицији. Како ми је испричао председник Милошевић, Стамболићева супруга Катица га је позвала телефоном и замолила да учини све да јој се пронађе нестали муж. Зашто би то тражила од некога за кога мисли да стоји иза убиства? Нека госпођа Катица ово демантује ако није тачно. У сваком случају, Милошевић је издао налог Влајку Стојиљковићу да ангажује 200 полицајаца да пречешљају Кошутњак не би ли нашли Ивана Стамболића. Овај их је ангажовао 400, али - безуспешно. Стамболићево тело пронађено је у време ванредног стања, закопано на Фрушкој гори. Питања која се постављају гласе: а) као и у претходном случају, који је био мотив Слободана Милошевића да нареди убиство Ивана Стамболића, човека са којим је деценијама сарађивао, који је био политичар у пензији и КОЈИ СЕ НИЈЕ КАНДИДОВАО НА ПРЕДСЕДНИЧКИМ ИЗБОРИМА!!! Чак није ни покушао да се кандидује - није прикупљао потписе, није узео документацију за кандидовање - ништа од свега тога. Неке неутицајне партије из војвођанског аутономашког спектра су га поменуле као потенцијалног кандидата. Ово је кључно: ако се није кандидовао, прецизније: ако није ни покушао да се кандидује - није могао ни да победи, дакле ни да засмета Слободану Милошевићу и његовој кандидатури. Осим тога, да се кандидовао, он сигурно не би однео гласове Милошевићу, већ Коштуници, пошто су војвођански аутономаши када им је речено да је Коштуница избор на то пристали нерадо, уз Чанкову луцидну мисао "Зачепи нос и гласај за ДОС"! б) Cui bono. Одговор на ово је више него јасан: сви само не Милошевић. Извесно је да је наручиоцима и извршиоцима убиства било јасно да ће онога тренутка када буде обзнањен Стамболићев нестанак, уз одговарајући медијски спин, сви упрети прстом у - Милошевића! Пропагандом која је извршена након Стамболићевог нестанка, озбиљно је доведен у питање његов морлани интегритет, неколио недеља пред изборе. Може да мисли о Милошевићу ко шта жели, али му се не може спорити да је био велемајстор политичке утакмице. Да из чиста мира добије црвени картон у најважнијој утакмици - то он себи никада не би дозволио; в) У последњем степену суђења за убиство Стамболића, председница судског већа - судија Врховног суда госпођа Милена Инић Дрецун3, одбила је да потпише пресуду и поднела оставку на судијску функцију. На основу недостатка појединих делова тела личне кости, неких зуба), она је основано посумњала да је на Фрушкој гори откривена секундарна гробница. То је јавно и саопштила. Такође, Ненад Шкаре који није имао у том тренутку статус "сведока-сарадника" је давао исказ под фантомком, па суд не зна ко је заправо дао исказ нити зашто је удаљен са место откопавања гробнице његов позвани адвокат. "Сведоку-сараднику" адвокат није био потребан, али он тај статус тада није имао, већ је само могао да буде осумњичен итд. Све је ово будило сумње у инсценирани поступак под окриљем ванредног стања проглашеног након убиства премијера Ђинђића, да би они који су заступали противуставно увођење ванредног стања могли данас да оптужују како су, наводно, Ст а м б ол и ћ у "одсечене шаке", правећи тиме паралелу са Чегеваром, иако се они ни по чему не могу да пореде. Због свих ових сумњи судија Дрецун је тражила понављање суђења. Пошто за такву одлуку није имала већину у већу којим је председавала, поднела је оставку и на место председника већа и на судијску функцију. Судија Горан Чавлина4, који је као заменик председника већа имао право да "у случају спречености председника већа" потпише пресуду, то је и учинио. Само је био проблем што Милена Инић Дрецун више није била судија, дакле није била "спречена", да би је он заменио. То је формалност, али она показује да се радило о великој журби као би ова пресуда била "запечаћена" у последњој инстанци. Печаћење је извршено, Милошевићу није ни суђено, није ни оптужен, помиње се само у образложењу пресуде и оптужнице, дакле по већ опробаном сценарију сатанизације, али данас неки блиски пријатељи покојних шефова земунског клана који се баве политиком и поједини медији тврде како је он "проглашен кривим". А хиљаду пута поновљена лаж постаје - истина. Дакле, Милошевићу није за ово суђено, није ни могло пошто се налазио у Хагу где су га ДОС-овци послали, али зато није ни могао да буде "проглашен кривим". А има више него довољно разлога да се ово питање поново отвори пред неким од судова - сада или кроз неколико година - па ће истина испливати на видело. Отуда и хистерија оних који би хтели да је заташкају. 
3. Следећа убиства се уопште не помињу: Зоран Тодоровић - Кундак, Жика Петровић, Павле Булатовић. Зашто? Да ли неко ради на њиховом разрешењу? Који су резултати? Када ће бити подигнуте оптужници? Или то није важно, пошто се радило о блиским сарадницима Слободана Милошевића, па би било незгодно да се открије да су их побили они који су организовали и осмислили његово уклањање с власти? 4. Судија Окружног суда у Београду Симеуновић је прва жртва која је пала након преузимања власти од стране ДОС-а. Нестао је 6. октобра 2000. Милошевић у тренутку његовог нестанка није већ имао контролу над полугама силе, па га је оптуживати и за то најблаже речено - nonsense. Овде међутим, имам једно подпитање: од када су то Тадић и Човић постали рударски инжењери? Јер тврди се да је судија законито поступио тако што није потписао налог за привођење људи који немају никакве везе са рударством, али организују субверзију у руднику чија је последица да читава Србија нема струју. Зар то није кривично дело? Не може се политичка активност спроводити у рудницима. Наравно, ова моја опаска не значи да је судија Симеуновић требало да због такве своје одлуке страда, ако је она уопште узрок његовог страдања.  
5. Коначно, стигосмо и до "убиства премијера", као се обично означава атентата на тадашњег председника српске владе Зорана Ђинђића . Тада је ДОС већ три године на власти, а Милошевић нешто дуже од две године у ЦЗ- у, потом у Хагу. Као извршиоци убиства означени су и осуђени припадници земунског клана. "Политика" је објавила да су вође клана Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум ухапшени и спроведени у ЦЗ, а онда се испоставило како то "није истина", већ су откривени у полицијској рацији у Мељаку и убијени. Истина јесте да су убијени, а где су претходно били за сада се не зна. Само се зна да су имали подливе, раздеротине, ударце тупим предметима по телу, што су све констатовали обдуценти 4 дана након њихове смрти (sic!). Нема никакве сумње да су остали у животу да би они били сведоци првог реда о свим политичким и другим убиствима у Србији, али и о својим експонентима у врху власти тадашње Србије са којима су се дружили и имали присне односе, толико присне да су их ови посећивали у ЦЗ-у када су ухапшени 2001, доводили им породице у ванредне посете и сл. Основано се може претпоставити да су, управо због уништења трагова о тим дружењима, сравњене са земљом њихове куће у Шилеровој, иако су могле одлично да послуже за дечије обданиште, школу, дом за старе или сл, уколико би им као незаконито стечена имовина биле одузете судским путем. Нема сумње да је таква блискост била резултат њиховог великог доприноса у доласку ДОС-а на власт октобра 2000. Оно у шта се може сумњати јесте - ко су налогодавци убиства Зорана Ђинђића? Премијер се не убија без политичких мотива, то је потпуно јасно. Каква је улога страног фактора у том догађају? Зашто се и ту журило са доношењем пресуде, када ово кључно питање није разрешено? И да ли је чињеница да је изрицању пресуде присуствовао читав државни врх на челу са тадашњим председником Републике Борисом Тадићем представљала притисак на суд? По мом мишљењу - јесте. Тиме је онемогућено да се сазна ишта о наредбодавцима.
6. Вук Драшковић је, хвала Богу - жив, здрав и - имућан. У вези са атентатима на њега могло би се поставити мноштво питања, али је свакако кључно оно чувено правничко - Cui bono. Ово наглашавам зато што кад год се Драшковић кандидовао на изборима, побеђивао је - Милошевић. Немам ни једног разлога да верујем да би на септембарским изборима 2000. било другачије. То су управо знали и Американци који су остатку ДОС-а, који је, да иронија буде већа основао баш Вук Драшковић фебруара 2000, допустили да га елиминишу из те коалиције, када је овај захтевао да буде председнички кандидат ДОС-а. Људи су исправно проценили да је губитник. А шта су и да ли су проценили његову "употребну вредност" као жртве - и то ћемо једног дана сазнати. Само је јасно то да је Милошевићу ишло у прилог да се Драшковић кандидује - било на челу ДОС-а, било против ДОС- а. Једино му није одговарала Драшковићева апстиненција од избора, пошто је она значила сабирање свих опозиционих гласова на једном месту. 
Ја сам овде избегавао вредносне судове и изнео чињенице. О њима се обично не полемише, али ако неко жели да их побије снагом аргумената - стојим на располагању. Мој закључак из овог је јасан: Слободан Милошевић као частан човек није имао никакве везе са наведеним догађајима. Они који су га рушили - и у то рушење уложили 100 милиона америчких долара по сопственим признањима6 - имали су добар мотив да успеју, како им паре не би пропале. И како би се докопали свега онога што су сматрали да им као "ратни плен" припада у Србији. А сви ови догађаји (пре 5. октобра 2000) су водили ерозији народне подршке Слободану Милошевићу и бацали сенку на њега. На потоње догађаје гледам и као на уклањање неугодних (и непослушних?) сведока. Данас је више него јасно, да је Слободан Милошевић заправо био највећа жртва. И, наравно, Србија коју је штитио и заступао до последњег тренутка. Водити пропаганду против убијеног председника је, благо речено, непристојно. И што је још важније по организаторе те кампање: неефикасно7 . Народ је Милошевића упамтио по много чему добром што је учинио за Србију и српски народ. Кампања не компромитује њега, већ оне који је воде. Чак и када се супротстављају иницијативи "Слободе" и СПС-а да му се подигне споменик у Београду и да назив некој улици по његовом имену, они знају да воде битку која је унапред изгубљена. Чак иако не буде улице у Београду, Милошевић попут цара Лазара остаје вечно у колективном памћењу српског народа; макар и не било споменика у бронзи, спомен на њега су његова политичка дела - стварање Републике Српске као прве српске државе с друге стране Дрине, Резолуција 1244 и одбрана Космета чак и ратом када је било нужно, спречено отцепљење Војводине путем доношења Устава из 1990, сачувана Рашка област у саставу Србије, очување савеза Србије и Црне Горе кроз Савезну Републику Југославију, сачувана неопљачкана друштвена својина, избегнут грађански рат у Србији до кога би дошло да су власт узели они који су предводили 9. март 1991 (такође финансиран из иностарнства), итд.

(Текст је објављен у часопису Збиља, у троброју април-јун 2018. који је посвећен Председнику Слободану Милошевићу. Овај и претходне бројеве ЗБИЉЕ наручите на телефон 064 / 229 34 – 02.)                        

Напомене:
1.Урош Шуваковић је члан Управног одбора Удружења "Слобода" 
2 Нпр. Велика Британија је завела цензуру током рата са Аргентином око Фокландских острва. На сличан начин је поступила и током агресије на Југославију 1999. године. Дакле, цензура у рату је инструмент западних демократија, па зашто се онда не бисмо угледлаи на њих? 
3 Чија је кћерка Александра била шеф кабинета Ђинђевом министру Божидару Ђелићу 
4 Исти онај истражни судија Окружног суда у Беграду који је потписао налог за привођење Слободана Милошевића и одредио му притвор у београдском ЦЗ-у, а још увек није одговарао зато што је Милошевић без његовог налога изведен из ЦЗ и одведен у Хаг. 
5 Скрећем пажњу на то како се језик користи веома успешно као средство за манипулацију. Покојни Зоран Ђинђић се тако увек означава као "први демократски премијер", што може да има бар два значења: да је он први премијер кога је дала Демократска странка и да је он први премијер изабран на демократским изборима. Ово прво је истинито, али се не жели то рећи. Инси нуира се како су сви избори пре тих били "недемократски", само зато што опозиција није била способна да победи Милошевића и СПС. Иначе, да подсетим: први српски премијер изабран на демократским, вишестраначким изборима 1990. био је академик проф. др Драгутин Зеленовић. 
6 Вилијем Монтгомери (2010), Кад овације утихну: биорба с демократском транзицијом - сећања последњег америчког амбасадора у Југославији. Београд: Дан Граф. Уп. Тим Маршал (2002). Игра сенки. Београд: Самиздат Б92. 7 Борис Тадић се, у својству председника Републике Србије и члана Врховног савета одбране СЦГ, "прославио" тиме што је издејствовао забрану одавања војних почасти Милошевићу, као и коришћење војних објеката за смештај његовог тела по повратку из Хага, на шта је све имао право као шеф државе кога ни један суд није осудио. На београдским гробљима, којима је тада руководио кадар ДСС, није било места за његову гробницу, док је тадашњи градоначелник Београда покојни Ненад Богдановић, такође из Тадићеве ДС, забранио да се шеф државе сахрани у Алеји заслужних грађана, на шта је, такође, према прописима имао право. Попут великог Де Гола, сахрањен је под липом у родном Пожаревцу, испод дрвета где су се он и Мира једно другом заветовали. Али без обзира што није сахрањен у Београду, десетине хиљада грађана сваке године обиђе његов гроб и положи тамо цвеће. Срби не заборављају Милошевића!