Реаговања  
СЛОБОДАН ЈЕ СВОЈИМ ДЕЛОМ СЕБИ ДИГАО СПОМЕНИК  ЗА ЖИВОТА - ОНАЈ МЕРМЕРНИ ЋЕ МУ ПОДИЋИ НАРОД, КАД ТАД
Пише: Урош Шуваковић  
Нова српска политичка мисао,20.08.2016

Већ сама чињеница да је помисао на подизање споменика некадашњем председнику Србије и Југославије, и несумњивом лидеру српког народа у последњој деценији прошлог века, Слободану Милошевићу изазвала толику повику утвара које преосташе од његових политичких противника или настављача њихових „дела“, говори довољно за себе. Милошевић је за њих јак противник и када је одавно покојни. Као тегови за ланце на њиховим ногама данас извиру документи: нема доказа о постојању судске наредбе да буде изручен Хагу, ниједан судија тако нешто није хтео да потпише; одлука Ђинђићеве Владе је била неуставна, како је утврдио Уставни суд; није имао адекватан медицински третман; нису постојали докази о његовој умешаности у тзв. „заједнички злочиначки подухват“, како је недавно написано у образложењу „пресуде“ Радовану Караџићу; умро је услед неуказивања адекватне медицинске помоћи у Шевенингену, јер су „хашке судије“ - тако хтеле. 

 Тадашњи председник Србије Борис Тадић, демократа, забранио је било какво учешће Војске Србије у сахрани неосуђеног бившег шефа државе, укључујући и забрану коришћења капеле ВМА за смештај његовог тела када је авионом транспортовано у Београд. Било је смештено у изнајмљеној капели у болници „Св. Сава“. Наравно, тадашња власт је забранила и да ковчег буде изложен у згради (тада још увек) Савезне скупштине, где би се омогућио мимоход. „Решење“ је пронађено тако да буде смештен у Музеју „25. мај“, и током тих дана туда су продефиловале и одале му пошту стотине хиљада људи. 

Наравно, томе се успротивила жута директорка тог музеја, чијег се имена не сећам. Да ли по наредби или „самосвесно“ - неважно је, као што су већ сви заборавили и на шарене балоне које су пуштали „окупљени грађани“ међу којима су тада били Милољуб Албијанић, Чедомир Антић, Радмила Хрустановић, Весна Пешић, Владан Батић, Миљенко Дерета, Борка Павићевић, Бранка Прпа...Градоначелник Београда Ненад Богдановић, следећи упутства свог партијског шефа Тадића, одбио је захтев СПС да му се обезбеди место у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Мени је тада његова супруга Мира рекла да су се они, некада у младости, договорили да се сахране под липом у Пожаревцу. Тако је дошло до тога да председник Милошевић тамо буде сахрањен. Иако без државне церемоније, на тој сахрани је било на стотине хиљада људи: од оних у Музеју, преко оних на платоу испред Савезне скупштине до оних који су га сачекали у родном Пожаревцу. Ниједна недржавна сахрана у политичкој историји Србије, чак ни она кадаје сахрањиван Александар Ранковић која је до тада била најмасовнија, није окупила ни приближно толики број људи. 

Претходне редове нисам написао случајно: они сведоче о бестидности режима Демократске странке, али истовремено показују због чега се баш та странка и њени прирепци тако енергично противи исказаној иницијативи за подизање споменика председнику Милошевићу.Преко једних дневних новина које су им блиске, они су саставили списак шта је Милошевић лоше урадио и објавили га под насловом „Ово не смемо да му заборавимо“, са подналовом „Узалудни покушаји рехабилитације лика и дела Слободана Милошевића“. Наравно, будаласто је тврдити како неко покушава да рехабилитује некога ко је невин, јер никада није осуђен ни правно ни политички, али јесте био жртва судског убиства за шта ће сигурно кривично одговарали сви који су у томе учествовали (дакле не само хашки извршиоци, већ и београдски помагачи и инспиратори). Једнако тако, у најмању руку је чудно када неко покушава да докаже како у суђењу Караџићу не може да буде ослобођен Милошевић. 

Најпре, да ли је то што се дешава у Хагу суђење? Да ли је хашки „трибунал“ заиста суд? Али, прихватимо њихов став да јесте, те ноторну чињеницу да је јасно да када се суди Караџићу правно не може бити ослобођен Милошевић, премда су неки од њих тврдили да је Милошевић осуђен у „случају Стамболић“, иако никада није био формално ни оптужен. У образложењу Караџићеве пресуде, у тачки 3460, јасно је написан следећи исказ: „Веће није задовољно тиме да је било довољно доказа презентованих у овом случају да би се нашло да се Слободан Милошевић сложио са заједничким планом“ (sic!)[1]. Дакле, за оно што је било главна оптужба против Милошевића - да је направио план за стварање тзв. „Велике Србије“ и био на челу тог „удруженог злочиначког подухвата“, нису пронађени докази. Да ли је то ослобађање post mortem или не, нека просуде они који нису још поклекли пред медијским спиновањем, дакле они који се држе начела здравог разума. А они које мржња, завист, неспокој, стид (уколико за њега знају) или ко зна шта још спречава да прочитају оно што пише - њима не вреди ни писати. Оно што је међутим важно, јесте да такставно побројимо шта јесу Милошевићеве историјске заслуге, оно што ће сигурно остати упамћено у нашој историји: 

1. Он се први заложио за реформу српске приврде, на бази „робне привреде“, што је био само други назив за тржишне односе. Учинио је то у свом излагању на VIII седници ЦК СКС, септембра 1987; 

2. Успротивио се економском експлоатисању Србије унутар СФРЈ и ситуацији да се она налази под политичким патронатом својих аутономних покрајина - Војводине и Косова. Затражио је, дакле, једнак положај Србије у Југославији, какав имају и друге републике - ни бољи ни гори од њих; 

3. Уставним променама у Србији обезбедио је да су Војводина и Косово јасно дефинисани као интегрални делови Србије, са надлежностима које припадају покрајинама, а не републикама - чланицама Федерације. Да тога није било, Војводина би данас извесно уместо северне српске покрајине била самостална држава, чији би председник (можда) био Чанак. 

4. Донео је нови устав 1990. (који је остао на снази све до 2006), а којим је уведен политички плурализам, слобода избора, слобода штампе итд. Више стотина политичких партија је било регистровано, а избори су се одржавали кад год је то опозиција тражила. Дакле, најрадикалније демократске промене у Србији је извео Милошевић. Тачно је да су РТС, „Политика“ и „Новости“ подржавали владину политику, али је исто тако тачно да су постојале и веома снажне, утицајне и финансиране из иностранства (као и данас уосталом) антивладине новине и бројне (махом локлане) радио телевизијске станице. 

5. Номинално плата јесте вредела нешто мало немачких марака, али је тачно да су људи уз помоћ чекова куповали робу у непропорционално вишој вредности, тако да је суштински тих неколико марака плате вредело колико и данас неколико стотина евра. Развијени су били механизми субвенционисања становништва у времену када је земља била под жестоким економским санкцијама уведеним због наше солидарности са Србима који нису живели у Србији, али јесу у Југославији (БиХ, Хрватској). Принцип солидарности је у социјалној политици био доминантан. Радници нису отпуштани, фабрике нису приватизоване, супстанца привреде је сачувана; 

6. Био је спреман на све да одбрани српско Косово и Метохију. Попут Лазара дао је главу за Косово. Оружано се успротивио НАТО агресији 1999. Да ли га је одбранио? Он јесте. Издејствовао је Резолуцију 1244 Савета безбедности ОУН којом се гарантује наш суверенитет над Косовом. А нама је, на једном састанку ужег руководства, јуна 1999. рекао: „Добили смо тапију над Косовом. Све док се не пронађе нека српска рука која би другачије потписала, оно је у саставу Србије“. Тај конкурс је у току, а ја се надам да ће се завршити крахом; 

7. Његовом заслугом створена је и међународно призната као ентитет Република Српска. Да није било Милошевића, не би било ни Дејтона. И није џабе амерички амбасадор у Приштини рекао, у вези са преговорима Београд-Приштина, да „није потребна нова Република Српска“. Свесни су Американци какав је темељ Слоба поставио; 

8. Основао је и очувао Савезну Републику Југославију. Није могао да претпостави да ће у име Србије 2003, злоупотребљавајући своја овлашћења, Коштуница, Ђинђић и Лабус потписати споразум са Црногорцима о њеном укидању. Беловешким споразумом, о коме је пре Горбачова од стране његових потписника био обавештен Буш Старији укинут је СССР, што је Путин касније означио као „катастрофу века“, а овим београдским је укинута Југославија, при чему је Солана био присутан, ваљда из разлога неповерења у извршиоце радова. 

9. Херојским држањем пред тзв. хашким судом бранио је не себе, већ Србију. Иако су на власти били они који су га послали у Хаг, он је свим силама бранио истину о Србији и српском народу. И одбранио је, скупо то плативши. 

Због свега овога, Слободан Милошевић је име за дух и витештво српског народа. Ако желиш слободу - мораш да будеш Слободан. Подизање споменика, давање назива неком београдском булевару по његовом имену, само је ствар тренутка. Да обавестим оне који из својих побуда не разумеју - више није питање да ли ће се то десити, већ само - када. А до тада, Слободан живи у срцима свих оних који се осећају слободним 

Аутор је члан Управног одбора Удружења „Слобода“. 

[1] Текст пресуде Радовану Караџићу на енглеском може се наћи in extenso на http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf[приступљено 19.8.2016]