Урош Шуваковић на комеморацји у Пожаревцу                         
НАПАДАЛИ СУ МИРУ,А ЦИЉАЛИ НА СЛОБОДАНА  

Отишао је главни, најважнији сведок Слобине епохе. И не само сведок, већ и учесник, најоданији саборац у најважнијим Слобиним биткама. Отишла је професорка Мира Марковић, наша другарица Мира. Након тринаест година, придружује се свом Слободану, тамо где му је оставила поруку да је чека: испод липе у дворишту њене породичне куће, где су као млади проводили дани и причали о будућности која их чека. И где су се једно другом заветовали да ће баш ту, под том липом, пронаћи вечни мир.

 Отишао је главни, најважнији сведок Слобине епохе. И не само сведок, већ и учесник, најоданији саборац у најважнијим Слобиним биткама. Отишла је професорка Мира Марковић, наша другарица Мира. Након тринаест година, придружује се свом Слободану, тамо где му је оставила поруку да је чека: испод липе у дворишту њене породичне куће, где су као млади проводили дани и причали о будућности која их чека. И где су се једно другом заветовали да ће баш ту, под том липом, пронаћи вечни мир. Мире и Слобе на овом свету више нема, али је остала липа да сведочи о њиховој огромној и неугаслој љубави. Верујем да би свака жена на свету била најсрећнија када би имала толико љубави, уважавања, поштовања и бриге колико је Слободан исказивао за Миру; и верујем да би сваки мушкарац на свету био веома поносан када би знао да у својој супрузи има такву лавовску подршку - личну, политичку, људску - какву је Мира пружала Слоби. 
Није лако у свега неколико реченица исцртати Мирин портрет. По мом суду, он би садржао следеће елементе: левичар, зашто не рећи - комуниста од ране младости, Југословен по опредељењу, ангажовани интелектуалац и професор Београдског универзитета, космополитита коме је у срцу читаво Човечанство, али се бори за правду за своју земљу и народ који су угрожени. Антифашиста дословно из колевке, показујући то својим цветом у коси који ју је подсећао на једину девојачку фотографију своје мајке Вере Милетић коју је имала, са истим таквим цветом у коси, коју су фашисти убили у Бањичком логору. Мајку је запамтила са те фотографије, а цвет је био њен лични отпор фашизму, њен поглед ка будућности без мржње, фашизма, рата. Био је то цвет слободе и наде у боље сутра, нека врста њене личне рамонде. 
Читав Мирин живот је био борба против неправде. Уверен сам да је из их разлога и студирала социологију: да би поседовала теоријско оруђе за разумевање света, али и за његово мењање. Јер Мира се никада није мирила са неправдама, а оне су је пратиле дословце од рођења до смрти у изнанству. Заједнички назив колумни које је из Москве редовно објављивала на сајту "Слободе" - "Прогнана, а неизгубљена", верно су одражавале њен став од када је напустила Југославију. Кроз своје социолошке есеје давала ја слику света који се мења, указивала на значај промена, предвиђала нове, будуће. Сећам се како су је неолиберали нападали када је, бар деценију пре Бжежинског, предвидела да Кина постаје водећа сила на Земљи. То је само једна од њених прогноза која се остварује. Колеге социолози су имали различит однос према њој, у зависности од својих идеолошких опредељења: неки су је критиковали и нападали колико год су могли, други су били увек уз њу. Три ствари су несумњиве: студенти су је волели и ценили, а и она је волела њих, односила се према сваком свом студенту као да му је мајка, са бригом за све његове проблеме. Мирин уџбеник из социологије за студенте на нематичним факултетима био је најшире и најбоље прихваћен уџбеник социологије, јер је компликоване и апстрактне појмове релативно једноставно објашњавао онима који не студирају социологију. Коначно, Мирина је велика заслуга што је социологија као предмет опстала у средњим школама, гимназијама и на нематичним факултетима, све до данас, јер су у транзиционом времену, у јеку антикомунситичке хистерије, многи покушавали да је укину као "идеолошки" предмет. 
Мира је била политичко биће. Многи су јој замерили оснивање ЈУЛ-а, зато што на Балкану није појмиво да муж и жена буду у различитим партијама. Ја сам био у Слобиној партији, социјалиста, али сам разумео да је ЈУЛ био идеја да се помогне обједињавање снага левице, укључујући и оне који су били више космополитиски настројени, и који се нас социјалисте доживљавали као сувише "националне". И оснивањем ЈУЛ-а она је желела да помогне у биткама које је Слободан предводио. И када су киднаповали председника Милошевића и одвели га у Хаг она је, опет у договору са њим, основала "Слободу", удружење његових пријатеља и сабораца чији је задатак био да му помажу у борби за истину и правду за Србију и српски народ које је он заступао у Хагу. Све док није била принуђена да емигрира, Мира је непосредно руководила "Слободом"; након тога, веома интензивно из иностранства помагала борбу свог супруга у Хагу на све начине на које је то могла, и чувала успиомену на њега и његову политику, мењајући при том модалитет, али не и интензитет својих активности у "Слободи". И тако све до своје смрти. 
Дефинишући нападе и оптужбе из иностранства којима је био изложен, председник Милошевић је то језгровито учинио на следећи начин: Не нападају они Србију због Милошевића, већ нападају Милошевића због Србије.Ова оцена је била потпуно тачна, истинита, и данас одзвања као оштроумно одређење дешавања у последњој деценији XX и првој деценији XXI века. Али та реченица има и свој наставак, који би гласио: Не нападају Миру због њене саме, већ је нападају да би повредили Слободана . Не само да би га повредили у смислу напада на супругу и породицу којој је био толико привржен, већ да би га политички прогонили. Па и сада, када Слободан већ тринаест година није међу нама, а деветнаест година није на власти, они своју политику дефинишу у односу према Милошевићу, трудећи се да тог џина, хероја борбе за слободу Србије и српског народа оцрне највише што могу. И зато нападају и Миру, оптужујући је за измишљене ствари, правећи од ње "проклету Јерину", тежећи да и њега и њу прикажу најблаже речено извитоперено. Ти мизерни напади најчешће долазе од оних који никада нису имали никакву другу политичку идеју осим мржње, напада, насиља... Неретко им су се прикључивали и они чије политичко и друштвено постојање никада не би било забележено да се Мира није побринула за њихову социјалну проходност.Они знају шта је странчарење, интриге, сплетке, знају и пта је издаја и колико је она лукративна, али државништво и спој патриотизма и космополитизма, никада нису разумели. 
Данас се опраштамо од Мире Марковић, која више није са нама. Али се не опраштамо од великих идеала за које се она кроз живот борила и који ће сваком истинском левичару увек бити у срцу које је, такође, "на левој страни". 
Нека је слава другарици Мири Марковић 
                    
                  

      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ