Живадин Јовановић 
Председник Београдског форума за свет равноправних

АНТИСРПСКЕ РЕВИЗИЈЕ

                    Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али је нов њихов садашњи интезитет. То да је њихов основни циљ даље одузимање надлежности Републике Српске како су оне дефинисане Уставом из Дејтона, њено свођење на празну форму, потом и формално укидање ради стварања унитарне, европски „функционалне“ Босне и Херцеговине, под доминацијом Бошњака – одавно није тајна. 

Такође, интезивирају се покушаји за ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није реалан, због противљења Русије и Кине, Западни центри моћи покушавају да приволе Србију као жртву оружане агресије НАТО-а од 1999. да призна отимање Косова и Метохије и успостављање друге Албанске државе на делу српске државне територије. Рачунају да би на тај начин делегитимисали отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ, односно, један од важних разлога нејединства унутар ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка рачунајући да ће Русија и Кина прихватити решење које је директно усмерено против њихових геополитичких интереса и да ће, у крајњој линији, прихватити геополитику експанзије НАТО на Исток. Све то у време највећих и најпровокативнијих демонстрација војне силе оличених у предстојећим војним вежбама САД/НАТО „Бранилац Eвропе 2020“ и „Бранилац Индо-Пацифика 2020 “. 

Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, зашто је не помињу иако су биле њени иницијатори и спонзори? Сигурно не зато што је та Резолуција лоша за Србију па оне на тај начин желе Србији да помогну. Запад саботира даљу примену резолуције СБ 1244 зато што је Србија извршила све своје обавезе, Запад је тиме постигао свој основни циљ, замрзао даљу примену и заштитио своје миљенике у Приштини! Зашто Русија, Кина, Индија и друге земље растуће моћи инсистирају на примени резолуције СБ? Зато што штите ауторитет међународног права, аутопритет УН и посебно, СБ УН; зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН; зато што су свесне опасности од преседана једностраног насилног отцепљења; зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима на својим територијама; и зато што подржавају Србију као партнера и пријатељску земљу. Није сасвим јасно, нити логично, зашто се представници Србије ретко позивају на Резолуцију СБ УН 1244, а још чудније што је, свесно или несвесно, омаловажавају?! Јер, ипак се ради о свеобухватном, правном, општеобавезујућем документу најважнијег органа светске организације за питања мира и безбедности којим се, поред осталог, гарантује њен суверенитет и територијани интегитет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија. Њиме се, уједно гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак и око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Предвиђа се и враћање договорених контигената Војске и полиције Србије, поред осталог, и «на важније граничне прелазе»? 

Инсистирање Србије на доследној и пуној примени Резолуције СБ УН 1244 је легитимно, правно, политички и морално основано.Ово, тиме више и тиме пре, што је Србија, савесно извршила све своје правне обавезе према том документу. Такво инсистирање би омогућило да Србија заузме активну преговарачку позидију и да мобилише још ширу и одлчучнију међународну подршку. Уместо тога, у политичком жаргону већ месецима, ако не и годинама, доминира жалопојка «да нама нико ништа не нуди» осим идеје (да ли је реч само о идеји?) о некаквом новом «свеобухватном правно обавезујућем документу». Може ли докуменат који још нико није видео, чији елементи нису познати, али за који се, уз одређене ограде, верује да ће имати ауторство Немачке, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244 која представља компромис интереса свих сталних чланица СБ УН и СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице СРЈ? У чему би нови допкумент који се таско често помиње а о коме се готово ништа не зна, састављен изван, окриља СБ УН, уз ауторство Немачке, могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244, и ко би био његов гарант? Ако се циља да гарант и том документу буде СБ УН, да ли је реално очекивати да Русија и Кина прихвате да буду пуки гласачи на седници СБ о документу у чијем стварању нису учествовале, о документу? С обзиром на формат из којег би такав документ произашао (бриселски), он би нужно својом суштином требало да легализује геополитику експанизије НАТО на исток (или, на запад, зависно да ли се ствари посматрају из Брисла или из Кореје и Јужног кинеског мора). Има ли у томе уважавања интереса Русије, Кине, Индије и других земаља растуће моћи, или се и даље рачуна на ексклузивитет западних сила које ни кога, ни за шта не питају? Да ли је могуће да докуменат који би био производ политике доминације, војног експанзионизма и униполарности задовољи очекивања и интересе носилаца новог, партнерског, мултилатералног концепта светских односа? Може ли се очекивати да оне у СБ УН дигну руке за «деал», односно, трговину по формули «признавање сецесије за развој и бољи живот»?! 

И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења некакве Црногорске православне цркве (попут устоличења тзв. Украјинске православне цркве), претврарају у Закон о слободи вероисповести, иако би много логичније било све то назвати – покушајем укидања историје, Српке православне цркве, српског, националног, културног и духовног идентитета и отимања црквене имовине и добара СПЦ. Резултат је - буђење и уједињавање српског народа у одбрани од још једне агресије, на први поглед, од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од агресије НАТО експанзионистичке гополитике. Наведени покушаји ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, одлука Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја, имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску суштину и основу. Њихови носиоци тиме показују да не одустају од геополитике тоталне доминације у Европи и свету, игноришући епохалне промена у глобалним односима ка равноправности и демократизацијии, ругајући се цивилизацији која се управо спрема да обележи 75-ту годишњицу од краха сличних геополитичких илузија.


      ПОШАЉИТЕ ВАШ КОМЕНТАР 



ВАША МЕЈЛ АДРЕСА


ВАШЕ ИМЕ И ПРЕЗИМЕ


СУБЈЕКТ

УПИШИТЕ ВАШУ ПОРУКУ