Затекла ме је ужасна вест да је преминио Тома Бушетић, Томица како сам га ја увек звао, а он мене ваљда као одговор на то - Укица, један од мени најближих партијских другова. искрени пријатељ и, истовремено, један од најдоследнијих сарадника и следбеника Председника Милошевића

                           Тома се читавог живота бавио политиком; и кад није био на политичким функцијама, оне је просто "живео" политику. Можда је то и нормално за некога ко је дипломирао на Факултету политичких наука у Београду, да би се потом запослио као стручно-политички сарадник у тадашњим друштвено-политичким организацијама (ДПО) Јагодине, а са почетком вишестраначја постао председник Општинског одбора СПС Јагодина, потом председник Окружног одбора СПС Поморавског округа, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије, члан Главног одбора и Извршног одбора Главног одбора СПС.                     

                  Када је престао да активно учествује у политици, Тома није престајао да промишља о њој: да прича о својим сусретима са Слобом, о дискусијама у Народној скупштини, да коментарише наступе и који му се свиде и оне који му се не свиде, да коментарише светска збивања и геополитичке односе... Често би ме позвао да поразговарамо о нечему. Ти наши разговори би знали и да потрају, али су увек били разговори истомишљеника, и пријатеља који једно другом имају пуно тога да кажу... 

                  "Слоба је за све био у праву. Срам било ове који причају као `негде јесте био у праву, негде није`. Кажем ти, Укице, ниједну грешку није направио. Све је исправно поступао, у околностима у каквим је био".
                   Томица ми је тих пар реченица поновио безброј пута. И ја сам са њима био сагласан.

                    Препричавао је Тома и састанак код Председника Милошевића у вези са агресијом Хрватске на Крајину. Председник је тада окупио део руководства, и рекао:

                 "Рекао сам им да издрже седам дана, да се боре, да нешто пробам да урадим. Руководство је прво отишло. А ја сада треба да шаљем нашу децу. А док би ми стигли до Книна, три пута би нас избомбардовали!"

                   Не пишем ове цитате тек онако, реда ради. Знам да је Тома желео да то остане забележено. Он није хтео да дозволи да мрља падне на Председника Милошевића како "није хтео да брани Крајину", за шта су га разноразни оптуживали. 

                  Наравно, када је почела хашка трагедија, Тома је био у првим редовима одбране Председника Милошевића. Иако је било трзавица између оперативног руководства СПС и заточеног Председника, Тома је увек знао кога је требало да подржи. 

                  "Па ви сви не бисте политички постојали да није њега било!", говорио је Тома у лице нашим партијским друговима који су били ради да пренебрегну ту чињеницу. 

                 Тако је Тома приступио "Слободи", био активан и за Слобиног живота и потом када је Председник убијен. Последњи пут смо се видели негде у јуну/јулу на седници Управног одбора "Слободе". Ведар, одлучан какав је увек био. Чули смо се потом још пар пута телефоном, договарали окупљање његових (и мојих) другова у Рековцу, где је Тома с одласком у пензију све више боравио...

                 Уместо дружења, јутрос сазнадох да Томе више нема. Јавио ми је Чкаља (Горан Милосављевић), некадашњи млади социјалиста, сада председник Окружног одбора СПС Поморавског округа. Тома је мислио и на партијски подмладак, тако да су млади социјалсити Марко (Маљковић) и Горан били његови блиски сарадници у Јагодини, а потом су преузели и неке од оних функција које је у Партији Томица вршио. 

                 Нека је вечна слава нашем другу Томи Бушетићу!                 

Урош Шуваковић