.
Већ седамнаест дана по нама је дејствовала непријатељска авијација. Заокуп-љени
борбом против крстарећих ракета и НАТО авиона, информација о нападу на
Кошаре, прошла је поред мене скоро незапажено. Погледи су нам били упрти
у небо, настојећи да се заштитимо од дејства агресора из ваздуха, а при
томе оборимо крстарећу ракету или неки авион. Крстареће ракете, биле су
веома опасан противник, а због мале висине и брзине лета, уз беспилотне
летилице, биле су једине мете, против којих смо имали бар некакав изглед
на успех. На вест о рањавању команданта 53. граничног батаљона, мајора
Душка Шљи-ванчанина, пожурио сам у амбуланту. Слутећи оно најгоре, кренуо
сам према соби у којој је мајор лежао. Пењући се уз мермерне степенице,
до мене допре глас да су осим мајора, настрадали и неки војници из Батуше.
.
,,Нису ваљда они?”- пролети ми кроз главу, мислећи на војнике из моје
једини-це. Мајора сам затекао јако потиштеног. Као да се није радовао што
је преживео напад. Разговарао сам са њим и још неколико војника, који су
у истом санитетском возилу довезени у амбуланту. Рана коју је у нападу
задобио није била тешка, па се мајор држао присебно, мада видно потрешен.
Моји покушаји да га охрабрим и утешим остали су безуспешни. Као да је желео
да ми нешто каже, али се уздржавао. ,,Господине пуковниче! Није ова рана
ништа, него мој возач погибе на лицу места. Можда је било праведније да
сам то био ја. Чини ми се да су још неки војници страдали ту где смо ми
погођени. Видео сам када је једано возило БОВ-3 налетело на мину.”- рече
мајор када скупи снагу. ,,Значи ипак је истина! Ружна вест је увек истинита.”-помислих,
али оћутах. Од тог тренутка, нагло ме прошла воља за разговором, а на тренутке
сам био потпуно одсутан. Настала је мучна тишина. Мајор се покајао што
ми је то рекао. Сада се ситуација потпуно окренула. Уместо да ја тешим
мајора, он је настојао утешити мене. Слутио сам да су војници које је мајор
спомињао, из моје јединице. Тако је било и овај пут. Посета која је требала
да умири и охрабри, одједном се претворила у своју супротост. Нисам успео
да охрабрим мајора, напротив, он је својим речима мене растужио и бацио
у бригу. У мислима сам се пренео у Молић Поток.
Мали састав из 3. дивизиона наше бригаде, састављен од потпоручника, водника
и неколико војника, тек толико да се лакше међусобно храбре, боравио је
у Батуши, малом метохијском селу, као у гнезду испод Стреочких планина,
у саставу борбене групе 125. моторизоване бригаде. У тренутку када је отпочео
напад на Кошаре, колона од три борбена возила БОВ-3 кренула је у помоћ
нападнутој караули. Крећући се кривудавим путем уз стрми нагиб Стреочких
планина, нису ни слутили шта их чека. На најоштријој кривини, под средњи
од три БОВ-а, кријући се иза огромне букве, терористи су подвукли разорну
противтенковску мину. Од силне експлозије, БОВ-3 одскочи у ваздух, али
се на срећу поново спусти на исто место. Само су срећа и једно велико дрво
спречили да се олупина откотрља у дубоку провалију речице Гуше. У том тренутку,
противавионски топ се откиде и одлете у увалу у непосредној близини возила.
На лицу места погибе војник Поповић Никола, из Новог Пазара, а возач, војник
Стојковић Жарко из Алексинца оста тешко рањен у смрсканом БОВ-у. Потпоручник
Мишић Петар из Каћа остао је без ноге, а војници Османовић Дарко из Ниша,
Липовац Дарко из Шапца и један водник из састава 125. мтбр тешко су рањени.
Прича мајора Шљиванчанина нажалост, била је истинита. Отишао сам из амбуланте,
а да нисам баш сигуран да ли сам мајору пожелео да се што пре опорави.
Мајора сам тешио до тренутка када сам чуо за трагедију која је задесила
моје војнике. ,,Боже, како сам себично поступио! Чим сам чуо за моје војнике,
мајора сам запоставио као да му се ништа није догодило! Где је Милоше,
оно твоје чувено ратно другарство, о коме толико причаш?”- пребацивао сам
себи излазећи у мрак.
***
Напад на Кошаре био је изненадан и силовит. Отпочео је на најнеповољнијем
терену. Сада је дошла до изражаја сва предност коју је терористима пружала
неодго-ворно повучена гранична линја. Уз натчовечанске напоре борили су
се припадници наших јединица против навале терориста подржаних артиљеријом
војске Албаније из Тропоје, нападима из ваздуха НАТО авијације и великог
успона покривеног снегом који се тек почињао топити. Сада се није имало
шта чекати. Нешто ме је терало да пођем. Ноћ се увелико спустила на погранични
појас а киша падала као да лије сузе за настрадалим младим људима. ,,Идемо,
Душко! Ноћас је нама место са војницима. Остали су сами, без старе-шина
у оној недођији. Нико други осим нас двојице не може их нођас умирити!”-
рекох мајору Вукашиновићу, команданту дивизиона из чијег састава су настрадали
војници и потпоручник Мишић. Лимена кампањола, службено возило команданта
дивизиона на брзину је спремљена и око 22,00 часа, са још два војника кренусмо
у Батушу. Светла на возилу нисмо смели палити, па се пут Ђаковица- Смоница-Батуша,
једва наслућивао у мрклој ноћи и киши која је ромињала. Сви смо ћутали.
Свако је на свој начин замишљао шта нас све може снаћи на путу до Батуше.
Страховали смо од могућег призора уколико безбедно стигнемо. И као што
нова љубав потискује стару, а јачи бол надјачава слабији, тако и већи страх
заклања мањи. Бојећи се од једног зла, човек пред другим, мањим, изгледа
хра-бар. То се десило и нама те ноћи. Возећи се у оној кампањоли, негде
у близини Молић потока, на своје запре-паштење, угледах огромно длакаво
чудовиште како искаче из ноћи и баца се право на мене. Осетио сам како
се кампањола губи негде у длакавој маси, а из возачког стакла попут варница,
избија некакво светло. Требала ми је читава вечност да установим да је
пред нама коњ, један из крда, која су напуштена лутала насељем. Коњ који
је био напу-штен, вероватно је ослепио од глади, па предњим ногама наскочио
на ветробранско стакло кампањоле. Чини ми се, да сам јасно видео, да му
је на једној нози недостајала потковица, а и друга се држала само на два
ексера. Разлика између троглаве аждаје и онога коња, била је занемарљива.
Нисам ни дошао к себи, а зачу се „штектање ми-траљеза.” У том тренутку
возило стаде и угаси се. Одједном ми кроз главу прође онај борац, коме
су у рову изнад Книна, из опанка вирили промрзли прсти, модри од снега
помешаног са Црвеном земљом. Потпуно сам заборавио да нисам сам у кампањоли
у кишној ноћи, на територији пуној терориста. Сметнуо сам са ума да уз
мене седе још бар четворица наоружаних људи. Да се у том мраку нисам плашио
напада шиптарских терориста, умро бих од страха. Када смо се мало прибрали,
установисмо да кампањола није много оштећена, а оно „штектање митраљеза”,
потиче од пропелера хладњака. Сви смо се латили посла. Требало нам је пола
сата, да кампањолу оправимо и доведемо у возно стање. Са опекотинама од
прегрејаног мотора, наставили смо пут ка Батуши и нашим војницима, страхујући
од могућег призора који нас чека. У брзини пре поласка, нити смо стигли
да се информишемо о ситуацији у близини куће, нити смо могли најавити свој
долазак. Телефонску везу са њима нисмо имали. Можда је тако боље, како
не би упали у заседу. Затекосмо наше војнике, без старешина у мрклој ноћи,
забарикадиране у напуштеној шиптарској кући, која је опасана каменим зидом,
личила на напуштени средњевековни замак неког ситног властелина. Истицао
се огромни зид, урађен од камених облутака и у нека ранија времена, могао
је издржати опсаду много јачих снага. Као да је грађена за ту намену, на
угловима дворишта, у каменој огради, биле су уграђене пушкарнице. Испод
куће, хучала је дивља планинска речица Гуша, набујала од топљења снега
са Стреочких планина, што је у ноћи пуној страха и зебње, деловало још
страшније. ,,Команданте! Изгубисмо Стојковића и Поповића, а потпоручника
Мишића и водника из 125.мтбр, одвезли су у амбуланту!”-повикаше војници
када уђосмо у кућу. При том се неколико суза скотрља низ лице најмањег
међу њима. Требало је доста времена да те ноћи умиримо и охрабримо војнике,
иако се ни сами нисмо осећали сигурним. Кад се мало опоравише, још једном,
свако на свој начин исприча како се та несрећа догодила. Један рече да
је видео тренутак у коме је рањен мајор Шљиванчанин, и како га је само
пука срећа спасила да се заједно са возилом не стропшта у огромну провалију,
након погибије његовог возача, војника Стојановић Миодрага из Лесковца.
Мени су моји војници, личили на голуждраве птиће у гнезду, који очекују
топлоту родитељског перја.
(Генерал Милош Ђошан „ОД АГРЕСИЈЕ ДО ТРИБУНАЛА“ )
1. Бригада шиптарских добровољаца, америчких грађана. Међу њима су најпознатији
браћа Битићи, који су погинули на К и М. 2.Караула на граници између СРЈ
и Републике Албаније, где је отпочео први напад шиптарских терориста из
Албаније, подржан дејствима НАТО авијације.3.Пуковник Душко Вукашиновић,
каснији командант 52.арбр ПВО, сахрањен је на гробљу Бубањ у Нишу 08.06.
2006. године. Стао је у ред многобројних жртава муни-ције са осиромашеним
уранијумом, коју је НАТО авијација, током агресије на СРЈ, у околини Ђаковице
користила у огромним количинама. Његова сахрана у Нишу, поклопила се са
годишњицом смрти прве жртве наше бригаде, војника Ратковић Вла-димира из
Београда.
